Galijina pesma koja nam govori da osobe sa hendikepom (u ovom slučaju suficitom gornjih ekstremiteta) ne mogu da dobiju ni kartu do Prištine.
Ma digni ruku! Digni OBADVE! Digni ruke od svega, nemaš kartu ni do Prištine!
Pesma grupe Galija, čiji tekst vuče ljude da ga ispoštuju prigodnom koreografijom, takoreći, dokaz kako jedan sadistički tekstopisac može da ti zgadi izlazak u grad.
Kad on kaže "Ma digni ruku" ka nebu pohrle gornji ekstremiteti h 1. Osetiš vonj kako se širi svuda oko tebe, a ono jedno jadno pivo počne da se migolji po stomaku. Ubrzo zatim, dolazi na red "ma digni obadve", gde svi ispruže ruke u vis po sistemu "beri-jabuke-beri-jabuke". Konačno ti postane jasno da one mrlje pod pazuhom nisu ni upola naivne kao što izgledaju. Drogiran isparavanjima koja su te zapahnula sa svih strana, bauljaš ka izlazu ili makar nekom prozoru da udahneš malo svežeg vazduha i zadržiš sadržaj stomaka u stomaku. Obeshrabren dramatičnošću situacije, iako si po opredeljenju zakleti anti-folker, moliš se u sebi da krene Nada Topčagić sa onim "ručice dole, nogice gore".
Hit iz 1986. godine koji izvodi grupa Galija. Jasno oslikava razliku između današnje Srbije i tadašnje Jugoslavije. Iz priče matoraca već znamo razne mitove o bivšoj Jugi, počevši od pijuckanja kafice u Trstu, do Rumuna koji su na kolenima molili za žvakaće gume, ali prostom logikom i uz pomoć ove pesme može se zaključiti da je tada bilo sasvim normalno imati kintu za kartu do Prištine. Ako nemaš pare za to, onda digni ruke od svega, jer si siromašni luzer. Danas svi hodamo sa obaDVE ruke u vazduhu i krv nam udarila u glavu, mada i da 'oćemo do Prištine, teško... Ko će da se cima, brale.
