Sitna kiša se lagano pretvarala u susnežicu dok sam žurnim korakom već zalazio sa keja u Lenjinovu ulicu. Bila je to januarska zima u prestonici davne godine. Na ulicama odavno već nema ljudi a pokoji putnik namernik koji se našao na popločanom pokislom šetalištu, brzo je oborene glave nastavio svoj put. Nevreme i severac je štipao svuda po licu, a na mojim naočarima su se promaljale prve kaplje. Niko nije mogao da vidi razočarenje koje me je sve više obuzimalo. Izgubio sam sve, zadnji ček studentskog kredita otišao je zajedno sa dva para žandara. Izneveren od samog sebe, došlo mi je da spakujem celu svoju iznajmljenu sobu u Makedonskoj ulici u Zemunu i zauvek napustim to svoje, sada već lepo studiranje prava sa samo jednim položenim ispitom u januarskom roku i odem daleko odavde, da pobegnem nekud, ni sam ne znam gde. A moji dole misle da sam položio sva tri i da imam novca do sredine februara kada bi najranije mogli da mi pošalju nešto para. 300 džepnih dinara i ja. Sami na ovom svetu.
''Da li čovek može da padne ovako nisko'', pomislio sam. Kartanja nikad kraja sve do danas, kada nemam čak ni da se vadim. A i ne bih se vadio, nema izlaska. Nije dobro ni kad se dobija, uvek ostane ta slatka pomama ''Ajmo još jednu, duplo ulazim''. Šta sam sve prokockao, nisam mogao sebe da pogledam u oči. I tako, negde duboko u svojim mislima, u tom ništavilu, do svesti mi je doprlo cviljenje nekog psa, skoro kao tiho zavijanje. Bio sam upravo prolazio pored pijace kada sam između opustelih metalnih tezgi, s kojih se sliva kišnica i dobuje u ritmu marša, na uskom prolazu kroz sredinu pijace, ugledao neki drugi život kako jadikuje nad svojom sudbinom. Ili možda doziva u pomoć ovde gde nikog nema.
Zastao sam na tren, u želji da mu vidim oči i glavu. Bio je okrenut leđima, video sam mu samo rasprhnut, polupokvašen rep i pola tela. Glava je bila negde između prljavih tezgi. Kao da je osetio da ga posmatram, telo mu je sada otišlo tamo gde je malopre bila glava i njuška mu je provirivala na ćošku. Crne pseće oči su držale pogled na meni. Nije više zavijao, samo je gledao, kao i ja. Izgledalo je kao da ga more iste muke, da su na ovoj pustoj prokisloj ulici ostala samo dva sapatnika, on i ja.
Avlijaner. Mali pa žut, svuda, osim na šapama, koje su bile odveć crne od prljavštine i pomešanog blata sa kišnicom, i na samoj glavi, između očiju sve do početka njuške. Jedino je to bilo belo, sve ostalo svetlo žuto, kao sunce kada izlazi zorom. Uši klempave ali su stajale visoko podignute, kao u vuka. Čeljusti zatvorene a iz nosa izlazi vruć vazduh koji izdiše. Samo ćuti i gleda. Nije bio ni premšrav ni ugojen, nekako skladan ali tužan. Držao se uzdignuto u tom sivilu, među ostacima od promrzlog krompira i plesnavog južnog voća, prednjim nogama stajavši na odvodu u koji se sliva nadošla voda. Nemi, nismo znali šta da kažemo jedan drugom. A niko da prekine tišinu.
''Žućo!'' Nisam znao kako da ga dozovem, kako nazvati žutog kera drukčije? Stajao je i dalje, nepomerivši se. Rešio sam da ga još jednom dozovem pre nego što odem, nešto me je vuklo da ga bar upoznam. Gledajući njega, zaboravio sam na svoje probleme. Mislio sam da je meni najteže sa svojojm savešću ali nije. Njemu je bilo, bez doma, bez hrane, bez svojih. ''Žućo'', uzviknuo sam ka njemu, kao da mu zapovedam da dođe. Uzdigao je glavu gore i posle par sekundi, kada sam već počeo da okrećem glavu, laganim korakom je došao do mene. Sagao sam se, Žuća mi je liznuo dlan, pogledao me setnim očima i nečujno cvileo, kao da mi se jada i oseća patnju.
Upalile su se prve svetiljke. Ostali smo više od 10 minuta na tada već snegu, koji je zamrzavao palu kišu za popločano šetalište. Kao da sam sreo starog prijatelja. Sve smo se razumeli. Žuto krzno mu je bilo na nekim mestima mokro i skorelo sve do kože i na leđima se preterano linjao. Šaka mi je bila puna žute dlake ali nisam mario. Upoznao sam nekog malog sa malim srcem i dušom zaodenut psećim izgledom. Zagrlio sam ga i osetio sam kereći vrat i glavu na sebi. On je podivljao na kratko i stavio šape negde na moj kaput. i stao da me liže po licu. Pali smo na mokar pod i valjali kao najveći umobolnici na tom kijametu. Morao sam, nešto me je teralo da se ludiramo. Igrao sam se s Žućom kao što nikad nisam, ni sa jednim psom. Bilo me je briga šta će reći neki prolaznik ili neko s prozora ali takvih nije bilo. Samo pas i ja.
Uspravio sam se kasnije, Žuća me značajno i s nadom pogleda. Pođosmo. On pored mene ili ja pored njega. Kao na koricama ruskih bajki gde lovac ili putnik ide a prati ga njegov verni drug. Izašli smo iz Lenjinove, pa kod crkve, preko parka, do prilaza, pa uzbrdo do Makedonske. NIjednog trena me nije pogledao, išli smo ćutke, u miru, gde reči ne bi mogle da dočaraju doživljaj. Stigli smo pred kuću, imao sam malo muka dok ga nisam uterao u ulaz. On prvo leže na otirač ispred strehe, pa neće da se pomeri, valjda je tako naučio, izgleda da nije imao nikad nekog svog, nekog čoveka. Samo psi i ulica. Hladan kao da je u Dunav upao, uneo sam ga i zapalio peć. On samo jednom zalaja i umiri se, držeći glavu na podu, očiju širom otvorenih, kao da je umoran od ovog života, iako u punoj radnoj snazi.
Oprao sam ruke i seo u stolicu pored njega. Osećao sam se rasterećeno i oslobođeno od lanaca kocke. Na svetu ima mnogo onih kojima treba pomoći, koji zaslužuju to. Zamalo da ga nikad ne upoznam, a bio bi greh. Žuća mi je to pokazao kroz sve ove godine koliko sam ga imao. Nisam se više kockao. Ne bi imao ko da me izvuče iz tog pakla. A Žuća je to uspeo a da nije rekao nijednu jedinu reč. Učinio je to samo svojim pogledom. Tim njegovim crnim psećim očima.
Ladno može da se promjeni naziv u "Razlog zašto sam prestao da se kockam".
Al ljepše ovako. Fin sastav.
Lepo.