Citat iz najpoučnijeg crtanog filma emitovanog kod nas. Šta bi bilo kad bi bilo? Jer, da je Duško skrenuo levo kod Albukerkija, ne bi bilo Hasan seckati? Realno, koga boli uvo? Sve što nije sada, ili je prošlost ili se nije ni desilo. Na budućnost možeš da utičeš, ali je prošlost nepromenljiva. Ovaj sekund kad prođe, nema ga više. Taj se ne vraća.
Palamuđevina obično stiže iz usta sredovečne, a neostvarene osobe. Samo da mu je ćale bio budža, da je upisao ono što voli, da je onda uzeo kredit, prihvatio onaj posao, otišao preko grane, smuvao onu ribu. Samo da nije ušao u onaj tramvaj, da je pazario u prodavnici preko puta, da je kupio druge novine, da nije kliknuo na ovaj link...
I baba da ima kurac, ne bi razvijala kore za gibanicu, nego bi pobijala prošće.
- I? Kako se to desilo? Sad, kad smo se razveli i dogovoroli oko dece, valjda sam zaslužila da znam istinu.
- Ma, skroz bezveze, kažem ti. Obično jutro pre 6 meseci, ti povela decu u obdanište, ja krenuo na posao. Možda se sećaš da sam u prizemlju ukapirao da sam zaboravio upaljač?
- Gde se sećam, čoveče.
- Nebitno. Vratim se u stan, uzmem kresivo, utom zvoni fiksni. Paja Eskobar se javlja da je stigao prethodne večeri iz Amerike, nismo se videli 15 godina. Da se nađemo odmah na kafi.
- Da, sećam se kad je bio. I?
- Pa ništa, javim na posao da ne dolazim, odemo na kafu, pa na ručak, dođu ovi naši iz srednje. Mala Sonja dođe sa sestrom od tetke. Mima. Zapijemo se tu, sećaš se da sam došao sutradan oko podne.
- Da, da...
- E, od tad krešem Mimu. Evo i sinoć, iako je četvrti mesec...
- Dobro, dobro, to ne moram da znam. Mili, a da vežeš upaljač oko vrata za ubuduće? Stoko!
