Pauk koji je osedeo na plafonu vaše sobe. Vaš omiljeni i jedini kućni ljubimac na koga ste se toliko navikli da i ne primećujete da postoji. Ne morate nikad da ga hranite, šetate, pazite i mazite i njemu to naravno ništa ne smeta. Uživaće u svom kutku i plesti svoju mrežastu tvorevinu dok god bude imao snage za to, tj. dok ga svih osam nogu ne napusti.
Kod Milana u kući.
Milan: Ajde idi ti u sobu, sa'ću ja, samo da bacim nešto u stomak.
Ana: Važi.
Par sekundi kasnije Ana dotrčava, zaprepašćena:
Aaaaaaaaaa! Jesi znao koooooolikog pauka imaš u sobi?
Milan: Aaa, da, bre. Opusti se, taj je domaćinac. Duže je to njegova, nego moja soba.
Izuzetno sočan i mastan prdež, od koga se fasada ljušti, a armatura uvija u violinske ključeve. Svojevrsna je čast za domaćicu kada njen gost, jedno dvadesetak minuta posle jela, ošine kvalitetan prdež, začaran mirisima ručka, na taj način govoreći da je hrana bila toliko kvalitetna, da nije čak imao ni strpljenja da je svari, a kamoli kulturno pojede.
Onomatopeja prdeža
- Opa, kume. Ti li si već spržio onu sarmu?
- Vala kumo, zadnji put sam ovako lepo jeo još onomad kad nas sindikat vodio na vepretinu u Prag, osamdes'devete.
- Osetili smo, kume. Pravi domaćinac.
