Ponavlja ono što si već čuo, što te verovatno nije intresovalo ni prvi put, ubeđujući te u jednu jedinu istinu - njegovu. Ponekad se potrudiš, pa slušaš, jer znaš da nakon njega može uslediti samo bolje, ali retko ti uspeva. Usled toga obilaziš, ulaziš i izlaziš u nadi da kad se vratiš, on neće biti tu. Možeš samo da pobegneš ili da ga ugasiš.
Neša: Odoh ja jesti. Hoćeš i ti?
Tanja: NE! Ne ulazi tamo! Doš'o je onaj čiča što ne zaklapa.
Neša: Stevo?! Ajooj, beži, beži brzo! Evo, izlaze! Zatvaraj vrata!
Čiča: Ooo, gde ste junaci, moji miljenici? Pa ja vas ne vide' od Božića. Znate li vi kako sam se ja vas uželeo? Bio sam ja svudan, ali mojih junaka se uvek setim. Hteo sam doći ranije, ali nisam mogao, čiča bio zauzet. (Priča pola sata) Eeee, da je meni vaših godina... Mi smo harali selom, krali višnje, trešnje, kukuruz brali. Kako smo samo bežali, niko nas uhvatiti nije mog'o. Svi išibani bili od trave. A nismo se žalili, nismo smeli. Pentrali se po zidovima, drveću. Eeee, kad dođeš na te visine, pa te niko skinuti ne može... A vi? Vi samo tu sedite. Pa ja da čukam toliko po onim vašim računalima do sad bih bio inžinjer i to belosvetski.
Neša: Ali, čiča, kad ste vi bili mladi, nije bilo kompjutera.
Čiča: Ih, ja da sam hteo, ja bih i to izmislio!
Tanja: Ma dobro ste vi, čiko, otišli u politiku. Praksali se u detinjstvu.
Čiča: Tako je dete. Pametna si ti cura. (Priča pola sata) ... Ma je li, kako to misliš: praksao se u detinjstvu?
