Nije lako biti dosljak ni u starijim godinama, ali kad si klinac to moze da bude uzasno iskustvo. Dodjes u novi grad u kome nikog ne znas, nikog ne poznajes, u skoli kreces ispocetka, nigde ne mozes da se uklopis. Starosedeoce za sve to nije briga i ne razmisljaju kako je tom klincu, za njih je dosljak uljez koji sluzi za zabavu i ponizavanje, i u stanju stanju su da budu zaista uzasni.
Tamo '99. za vreme bombardovanja, kod nas u kraj je stigao klinac iz Nisa, sklonio se tu valjda kod tetke. I svakog dana zabava je bila naci novi nacin kojim ce mu se staviti do znanja da mu tu nije mesto, i radili smo svasta, od fore sa auspuhom nakon koje bi zavrsio umazan blatom, do igranja zmurki pri cemu bismo svi otisli kucama a njega ostavili da se krije i ceka. To je trajalo sve dok se klinac nije vratio kuci, a nakon toga ga se retko ko vise i secao.
Proslo je mnogo godina od tad, i ja sam, cudnom ironijom, zavrsio u Nisu kao student. Sada sam ja dosljak, i mada je to u ovim godinama i lakse, ima trenutaka u kojima se osecam uzasno. I eto, sad sam se posle mnogo vremena setio tog klinca, i samo se nadam da ga slucajno ne sretnem negde, jer od stida ne bih mogao da ga pogledam u oci.
