U mom gradu ima mnogo stanovnika, ali malo ljudi. Čini mi se da bi ih stolar Mića, koji ima svega tri prsta mogao tako nabrojati. Mnogo mi se brate keze, ko god me vidi. Komšije u zgradi, kad mi saopštavaju da je otišla informatika, oni pod maskama kad odluče da naplaćuju deratizaciju, pandur kada mi saopšti da za moju dobrobit mora da me kazni. I svi oni to rade tako uljudno, ne može čovek ni da im zameri. Samo im jedno brate ne valja, stalno mi se keze. A meni se čini, da mi se makar nasmeše, onako saosećajno, pa da bi mi i ta muka nekako lakše pala.
Jednom mi se eto desilo, čuknem neku peglicu, moja krivica. Sve ja to lepo prihvatim i nađemo se na ceni od 150 evra, čisto da ne cimamo organe reda. Znam ja da ne vredi ona cela toliko, ali eto, nema veze. A taj nazovi ga čovek, dok mi uzima novac razvukao kez od uva do uva, da nema ušiju, smejao bi se oko glave. I tu meni puče. Kažem mu ja zar ne može da se nasmeši normalno, ljudski. A on će meni, to kad dobiješ rak, pa ti budu saopštavali, onda se nadaj tom osmehu, oni su profesionalci.
A ja nigde ne tražim, uvežbani osmeh, ja tražim čoveka.
