Prosečan američki sportista. Ne može se poreći da su Amerikanci izuzetno dobri sportisti, ali takođe se ne može poreći ni da nemaju tehniku i kreativnost, u prošlosti je takvih sportista i bilo ali danas ih je sve manje, moto amerikanaca je “Gruvaj fizičku snagu, jebeš kreativnost”.
Košarka: U NBA igrač s mozgom je retkost, igrača kao što su Bird, Stokton i Medžik Džonson više nema, uspeh svih ekipa se svodi na učinak 2-3 igrača za razliku od Evropske košarke gde je akcenat na timskom duhu i uigranosti tima, a taktika u NBA se svodi na par uigranih akcija koje se ponavljaju, npr. kod Lejkersa 2 od 3 napada se završavaju taktikom ”Baci loptu Kobiju pa šta uradi” oni to zovu triangle offense, garantujem da Duda Ivković, Željko Obradović i Kari Pešić o košarci i taktici znaju više nego svi njihovi treneri zajedno.
Tenis: Za američkog tenisera drop šot, kik servis i pasing šot je misaona imenica, poenta je raspizditi loptu što jače, pa šta bude. Sampras i Agasi su takođe bili takvi, ali su imali i još poneke sposobnosti koje današnji američki teniseri nemaju. Na tvrdim podlogama nešto i mogu da urade, ali na šljaci ništa, svake sezone možete čuti “Endi Rodik ušao u polufinale Vimbldona” ali i “Endi Rodik ispao u prvom kolu Rolan Garosa”.
Fudbal: Svako ko je odigrao bar jednu sezonu Football Manager-a zna da taktika u fudbalu nije nimalo jednostavna, a kako li je tek u pravom životu… U ovom sportu Amerikanci nikada nisu bili dobri, verovatno zbog činjenice da poenta nije samo u udaranju i trčanju.
Američki fudbal: E ovaj sport je najpopularniji američki sport, jedina osoba koja tu treba da bude kreativna je kvoterbek, mada ni njemu ne treba neka velika kreativnost jer postoji knjiga akcija koje su naučene napamet, uvežbane na treningu i sprovode se na terenu. Veći deo tima sačinjavaju oni koji se biju i koji trče, a manji deo kvoterbekovi i šuteri.
