Još od starih dobrih vremena, a nekako naročito počev od Titove sa`rane ustalio se običaj da smrt velikog državnika (ili verskog vođe) predstavlja ogroman spoljnopolitički cirkus.
Dobro, podrazumeva se da je to dobra prilika da se prozbori koja rečenica i o nekim aktuelnim pitanjima, ali u poslednjih nekoliko godina to je evoluiralo do nivoa "ko jebe pokojnika, evo prilike da još jednom pričamo o čemu hoćemo o trošku ožalošćene države/familije".
Stoga, na modernim državnim sahranama, može se sresti sledeće:
-Američki predsednik koji pravi "selfie" za Instagram
-Američki predsednik i njegova žena koji se sa osmehom od uveta do uveta slikaju sa drugim političarima
-Američki predsednik koji kasni 2 sata, pa ga cela povorka čeka
-Britanski premijer, koji je poranio da se "ne bi zaglavio u saobraćaju" i da bi uvalio guzicu u neko prazno mesto blizu nekoga koga smatra saveznikom.
-Ruski predsednik, tačnije njegov izostanak, iz razloga "slanja poruke partnerima"
-Srpski predsednik, koji je jedini namrgođen, ali ne zato što je ožalošćen, nego zato što hoće da pokaže američkom predsedniku koliko mrzi što Amerika pomaže nezavisnost Kosova
-Neka budala koja izigrava prevodioca na jezik za gluvoneme, koji je u stvari najobičnija baraba koja mlatara rukama, sa još bolesnijim i providnim izgovorom za svoje ponašanje
-Vesele desetine hiljada ljudi, koji od sahrane prave karnevalsku atmosferu
"Moja poslednja želja je da budem sahranjen samo u krugu najbliže porodice"
iz testamenta Šarla de Gola, francuskog predsednika
