Razvojni put jednog drugačijeg osećaja boli.
To je takav osećaj koji se razlikuje od svih njemu iole sličnih. Osećaj koji skoro pa da i nema dodirnih tačaka sa onim što je napisano u stručnoj literaturi. Čudan osećaj.
Rezultat je spoljašnjih uticaja ali ne ostavlja tragove na koži. Nema otvorene rane, nema modrica. Niko neće primetiti.
Sve dok ne progovoriš. E, tad ta knedla što ti stoji u grlu postaje itekako primetna.
Počneš lepo da krkljaš, da šištiš, da pištiš, da nemo otvaraš usta, kao riba na suvom, da se gušiš bre. Izgibija. Asfiksija. Fantomski prsti oko tvog vrata. Nebitno.
E, onda izvodiš određene rituale da odagnaš te duhove. Zaliješ nečim. Nekim pićem čiji se sadržaj izražava u procentima, a tu ne mislim na stopostotni sok od narandže. To je samo šarena laža.
Elem, kada se ratosiljaš tih avetskih ruku što te guše, kada ta knedla i sve ostale pičke materine što su ti pravile zastoj u grlu krenu dole, da se to sve pokuša fino svariti, neretko će sitni fragmenti te knedle skrenuti s puta a njihova esencija će putem kojekakvih žila, vena i arterija da se obre u središtu kardiovaskularnog sistema. U tom jebenom perpetuum mobileu što čorbu ne troši, već reciklira. Tu već nastaje kuršlus. Otrov počinje da kulja venama i da se širi kao šumski požar. Sve je zahvaćeno i sve gori i sagoreva, pa i alkohol. Vatra tinja i tinja. Belim pa narandžastim pa crvenim sjajem, crpeći iz tebe sav kiseonik što joj je na raspolaganju. I tako sve dok se napokon ne ugasi, žar utrne a pepeo zatrpa ružnim uspomenama.
E, a onda te zabole neoprljeni kurac.
