Naš prvi kontakt sa nečim što će kasnije činiti osnov bilo kakvog slavljenja nekog ličnog uspeha ili srećnog trenutka, a to je čast.
Razlika između tadašnje i sadašnje časti je u samim našim prohtevima i zahtevima u vremenu kada smo bili klinci i danas, jer za razliku od današnjih časti koje uključuju obilno alkoholisanje, klopu, torte, drogu ili ko zna šta sve drugo, u zavisnosti ko koliko dubok džep ima, klinačka čast je bila sasvim jednostavna, a opet smo tada bili nasjrećniji kada neko u školu donese punu kesu bombona da podeli za rođendan. Znalo se, svima po dve.
Najčešće su to bile karamele, negro ili voćne šarene bombone i taj gest nas je od malih nogu učio da kada ti se nešto lepo dešava, budi džek pa časti ekipu. Dobro, i tu je bilo malo odvajanja na bogate i siromašne, pa su tako buržujska deca umela da pored bombona, podele svima i po jednu lizalicu i to ne bilo koju, nego onu sa žvakom u sredini. Tek toliko da se zna da to nije rođendan jednog od nas običnih smrtnika.
Svakako, postojao je određeni ritual koji se poštovao uvek, pa su se bombone delile od prve klupe ka zadnjoj, tako da su deca koja sede napred uglavnom prolazila bolje jer su imala mogućnost da razgrabe one lepše bombone, da bi ovima nazad ostale samo one voćne.
Slavljenik uveče, dan pred čast, uvek istrese sve bombone iz kesica i više puta ih prebroji. Broj učenika u razredu puta dva. Onda ih odvaja na jednu veću gomilu, a potom pravi još jednu manju, za svoje najbolje drugare koji bi imali privilegiju da na odmoru posle časa, dobiju još po koju.
