Dobro se pripremite, jer je vest koju ćete tada čuti zapravo i razlog zbog kojeg vas je sagovornik pozvao, ali je prethodno morao da vas smekša raznoraznim nebitnim temama kako vas vest ne bi pogodila kao grom iz vedra neba i time u vama izazvala neku burnu reakciju, ili ne daj Bože nešto još gore.
- Halo?
- Zdravo, Miloše.
- Zdravo, čika Tomo, kako ste?
- Ah, onako. Umrla mi je tašta, doduše to me i nije nešto puno pogodilo, zapravo nije uopšte, jer je bila baksuz prema meni, ali me brine kako će moj Velja to da podnese, ona ga je očuvala od kilo mesa, bio je mnogo vezan za nju, sve mu je udovoljavala i tako to. Zvao sam tebe, jer niko od nas nema hrabrosti da mu to saopšti, pa bih te najlepše zamolio da ti to uradiš, ipak ste najbolji drugovi.
- Uhh, u redu, zvaću ga sad. Prijatno, čika Tomo.- Halo, reci?
- Brate, šta radiš, hoćemo na kafu?
- Aj za petnaest minuta, može?
- Dogovoreno.Petnaest minuta kasnije
- Pa gde si bre brate, nisam te video jedno tri sata sgurno!
- Šta ti je, šta si me se toliko uželeo, da nisi, ne daj Bože promenio opredejenje?
- Haha, sve si lud. Ma nisam, nego se prisećam naših dečačkih dana, šta smo sve radili. Smejem se sam ovde deset minuta, ljudi misle da sam prolupao.
- Uhh, stvarno smo bili ludaci. Sećaš se kad smo na ekskurzji u Nišu držali za noge Mišu Ćoroskopa na ivici tvrđave?
- Ćuti, znaš da je dobio šećer zbog toga?
- Ne kenjaj? Stvarno smo bili debilčine, dobro se skrasismo.
- Da znaš. Ček sekund. Halo? Evo na kafi sa Veljom. Kad? Evo za pet minuta stižem, vidimo se.
- Gde ćes bre, tek što smo seli?
- Ma ja totalno zaboravio da danas imam turnir u malom fudbalu. E, da, nisam ti rekao. Zvao me malopre čika Toma da ti kazem da ti je umrla baba Smiljka, ona što te najviše volela. Primi moje saučešće i gledamo se večeras. Ćao, brate, drži se.
