Kada se pogleda konstrukcija ove sintagme nameće se na početku glas ''E'' koji nosi onu uvodnu metafizičičku težinu same uzrečice, obično izgovorene od strane subjekta sa ''gorkim talogom iskustva''. Kroz taj samoglasnik možemo naslutiti smernice koje se kreću u opsegu C'est la vie i na taj način kao epilog najaviti fijasko koji se bliži.
Ostali deo sintagme može se naslutiti iz prethodnog opisa kao univerzalni ključ za dokaz kako je nekada bilo bolje, a zadnje vreme je sve bliže. Upotrebljivost je svestrana, ali na težini dobija kada je izgovara neki prepredenjak tipa Ostap Bender.
Zadnje vreme predstavlja katastrofu biblijskih razmera, drastičan skok cene cigareta, Srbija u fudbalu gubi od Makedonije, nema ulja, pojava rasizma , pojedinci prestali da konzumiraju alkohol, treba da se igra fudbal u kraju a niko nema loptu... i još mnogo problema koji naglašavaju da smo propali.
A: Deda, šta se ovo desilo u Kruševcu, neki rasizam, a?
B: Ne znam ti ja ništa dete, čujem da je opšta gungula bila.
A: I što nas optužuju, ti valjda gledaš dnevnik?
B: Slabije u poslednje vreme.
A: E, zadnje vreme došlo kada ti ne gledaš vesti. Pa kako ne znaš, morao si čuti nešto?
B: Ma nekakvog crnca dirali, ne znam otkud crnac kod nas. E, zadnje vreme došlo, moj sine i mi crnce imamo.
