Za vreme sankcija i inflacije, Bugari i Rumuni su zarađivali po Srbiji tako što su nam, pre pojave Kineza, valjali svakakve gluposti. Sve je obično koštalo po "ednu črvenu", čija se vrednost vremenom menjala: prvo je edna črvena bila konjanik od 100 dinara, pa ona devojčica, pa razne varijante Tesle, da bi na kraju stigla do Zmaja od 500 milijardi.
Međutim, koliko god da je inflacija ubijala vrednost "črvene", uvek je vredela mnogo više nego ono što smo bili prinuđeni da kupujemo, jer zbog sankcija bolje nismo mogli da nađemo.
1993.
Čovek se šeta po buvljaku, merka razne šrafcigere. Jedan mu je posebno zapao za oko, ali vidi prodavca koji se već sprema da ga odere. Lukavi Bugarin je već snimio sledeću žrtvu, ali se pravi nezainteresovan, ne želi da ga otera svojom brzopletošću, poput lava koji lovi antilopu.
Čovek polako prilazi, nonšalantno drži ruke u džepovima...
- Gazda, pošto ovaj šrafciger?
- Edna črvena.
- Koja bre edna črvena, pa ovo će se okruni posle dva zavrtanja, viš da je loša legura bre! Aj za sedamdes dinara da se dogovorimo, i to ti mnogo!
- Nemaa.. Ne možee.. Edna črvena!
- Daj bre, znaš ti bre koliko ja moram da dirinčim za tu ednu črvenu, i sad to da dam za šrafciger jedan! Pa de će ti duša bre!
- Žao, žao, edna črvena, nema manje!
- Dobro, evo ti ta črvena, presela ti črvena, i spakuj mi taj šrafciger, jebo me konj gde te ugledah!
