Početak hvaljenja prošlih vremena, bez obzira na to kakva su ona stvarno bila. Nekad je zauvek prošlo a tada je bilo do jaja, samo dobre stvari su se dešavale, svi smo se zezali i radili šta smo hteli. Nekada nije bio para ali mi nismo bili dekintirani, nekada smo išli u školu i bilo nam je vrh - a školu smo izbegavali na sve moguće i nemoguće načine, nekada je posao koji smo radili bio debela 'ladovina - a svakoga dana smo na njega kukali, nekad smo bili sa ribom koja je, kako danas tvrdimo najbolja koju smo ikada imali - a rastali smo se na sa njom uz more zle krvi i teških scena. Nekada smo bili tako fit i u top formi da smo mogli da potrčimo brže od Usain Bolta - a blejali smo za kompom i igricama na tek otkrivenim pentijumima 22h dneno.
"U moje vreme" je puki produžetak opisanog hvalospeva. U moje vreme je sve bilo kul, jer je samo vreme bilo takvo. Rokenrol je bio živ, duvali smo gandžu na ulici a panduri su samo hteli da nam se pridruže, sve ribe su bile naše za razliku od ovih današnjih dronfulja, igrao se fudbal (što je doduše tačno), znao se neki red, nije bilo toliko sranja i svega i svačega kao danas.
Zajeb leži u sledećem: nekad je, u stvari SADA, to neko "moje vreme" je zapravo SADAŠNJE vreme, ono prolazi, i za tili čas iz pamćenja će iščeznuti sve ružno a ostati samo škola u kojoj nam je vrh, posao koji je debela 'ladovina, riba sa kojom smo a koja je u stvari najbolja koju smo imali, mi koji volu rep možemo da iščupamo a širimo dupe sedenjem za kompjuterom...
I tako dan za danom, svako sadašnje vreme biva proglašavano za živo sranje a za samo par meseci života, zavisno od okolnosti, postaje nešto najbolje što nam se ikada u životu dešavalo.
Živeti, to je SADA.
