Njuška od četrdeset pa naviše, bez obaveza i mnogo posla. Jedan od cenjenijih meštana, pogotovo od strane svojih ljubimaca iz kluba, jer je u svoje vreme predvodio ekipu čak do opštinske lige, ali dalje nije mogao da napreduje jer mu je stari sredio posao konobara u hotelu sa tri zvezdice. Nije smeo da odbije.
Lik čija reč bodrenja ima veću moć od govora avganistanskog mudžahedinskog vođe. Istovremeno i sponzor kluba koji je prodavši svoju najbolju svinju obezbedio tim talentovanim mladićima dresove za tekme, dva para golmanskih rukavica i lopte za trening. Kad se dobije meč, ne bacaju trenera u vazduh, već njega, jednog od desetak navijača na poljančetu.
Utakmice obično prati u društvu dvojice prijatelja, takođe uglednih poljoprivrednika, sa dozom ozbiljnosti i šatro profesionalnošću kao da se radi o skautima kakvog evropskog giganta. Po završetku, običaji su uvek isti. Pravac zadruga i sabiranje utisaka uz pivo i čajnu kobaju za nabosti. Na recku.
- A dobro, moglo i bolje. Šteta što onaj Miletov mali promašio zicer.
- Šta ćeš, ne može dečko da trenira pored one mrcine od oca.
- Golman nam slab, to smo ranjivi. Rupa u timu.
- Bušan mali na mamu. HAHAHAHAHAHA...
- AHAHAHAHAHAHA... Al si kvaran.
- I ovaj Radoje pojma nema da postavi taktiku. Trener nam je go kurac.
- Kad bi flašu zamenio učestalijim treninzima, bili bi mnogo bolji.
- E, a što ih ti malo ne treniraš? Oteraćemo ovu pijanduru.
- Nemam vremena, brale, sad će žetva.
