Samo tako. Dovoljno. Čekaj, da sam ja tebi više puta svirao dok si jeb'o, da li bi mi možda persirao? Ako nisi znao, čika Morikone je pisao svu onu svilenu muzičicu, kao stvorenu za audio podlogu ''bliskog susreta prve vrste''. Jer, taj momenat je napet kao dvoboj u špageti vesternu, a opet blažen kao konzumiranje nargile u ''Bilo jednom u Americi''. Enio je tu da miloklizno zagudi violinom i violončelom dok obrađuješ bregastu, da upotrebi picikato dok trzaš klitoris, da uvede duvačke instrumente u toku blajva, da ti uspori tempo na moderato kad si gotov da ejakuliraš, da tresne u gong i podseti da je vreme da promeniš pozu, da uključi hor i sve instrumente i odvede te do krešenda. Brat Enio kao da gleda kroz displej na plejeru i prati fabulu radnje. Ne'aš ti tu šta.
:Usred zaglušujuće buke Birfesta:
- Baš je gužva ovde, mogli bi malo do mene, da slušamo Enija, i tako...
- Skinuo si? Stvarno? Čula sam da je prošao audiciju kod Saleta, znaš, on je sinovac od Polumenti, osvojiće ''Zvezde Granda'' sigurno!
- :ŠKK?: Ma, daaa... :Samo ti kreni, sestro:
--------------------------------------------------------------------------------------------
- Brate, jesi jebo nekad uz Enija?
- Šta ti to?
- Pa Morikone bre, znaš valjda.
- A to. Kako nisam bre, kad dođe ono: ''Da znaeš, morikone, da znaeš, kol'ka je žalba za mlados''', svaka širi noge, provereno.
