Drži je za ruku dok se šetaju kroz grad i u trenutku dok ona razgleda pečeni kukuruz on pokušava da se seti šta mu je to uopšte trebalo sa njom.
Letimičan pogled je dovoljan da vidi da nije njegov tip, štaviše - ružna je brate. Nije ni to što je ružna nego je nekako - seljački. Nafrakana, namazana sa trista boja, ugradila jastučiće, totalni treš-kombo.
Krenuli su negde na piće. Jasno mu je da će pući k'o sultan od Bruneja za ženidbu prvog sina. Ne prodaje se za male pare, bilo mu je jasno od početka ali je naseo k'o Beograđanin na lubenicu seljaka iz Male Krsne. I dalje se pita - "koj' kurac mi je sve ovo trebalo?"
..i naleće na ortaka iz srednje.
- Ooooo, Doci, gde si brate, š'a ima? Oho, gospođice(čudan akcenat), Kesa, drago mi je, ne, ne zadovoljstvo je samo moje. (odmerava je pogledom k'o ciganče Nutelin izlog, a onda mu tiho šapuće na uvo:) Doci brate, ima se može se a?! KAKVA PIČKA BRATE, gde si je naš'o?
Utom sledi prosvetljenje. Neki stari poznati osećaj je izmigoljio iz dubine tog nesigurnog bića ugaženog još u trećem osnovne kad je došao u školu u iscepanim patikama. To je ono što se čekalo - to! CARE, BRATE, FACO, IMA SE!
Jebene makserice - skupe, ružne i kičaste u istom paketu, al' ko ga jebe, neka crknu dušmani, estetika i baba Danino cveće koje niko nije zalio već pet godina od kad se prodalo imanje.
