Fin neki tip

Čep u kadi prljave vode.

U vrevi oštrih laktova, ovo je osoba koja hoda golih rebara, modrih rebara, ispod zakopčane košulje.

Tvrda je lobanja čoveka. Da se lako razbiti pendrekom ili štiklom, istina, ali prava je njena snaga sa unutrašnje strane. Svojstvene misli bubre u tankim opnama, uškopljene iznutra. Snagom represije, ostaju tamo dugo. Ali, pod pritiskom podsvesti, opna bubri, pupi, tanji se, i pukne. Čovek se rasprsne u talase koji preplavljuju sami sebe, gutaju svest, obavijaju je tamom dubine podsvesti, pa je izbacuju na površinu, izmenjenu a istu, iznova i iznova... I tada, kad je čovek samom sebi bliži, hoće da se izlije u drugog čoveka, u ženu, u svet, a ispreči se lobanja. Tvrda, nepremočiva. Nepremostiva. Ni okean suza je neće ovlažiti. Samo će glatko skliznuti sa suve površine, kao da je kap. Spolja će izgledati kao i da ne pokušava očajnički da probije zid.

Tako su okoštalavale lobanje dobrih gradjana, vrlih vernika, čistokrvnika. Hodajući mokrim ulicama oni u rupama asfalta ugledaju čoveka kako se penje ka dnu, ne pitajući se da li ih oči varaju, da li je možda ugao kriv. "Kakav apsurdan čovek", pomisle. "Čudak", kažu. A istina je da, glavama uvek ustremljenih ka zemlji, oni zveraju u površinu lokava, u odraz planine i neba, i čoveka izmedju. U onome što je dno za uličnog čoveka, on je pronašao vrhove.

Tek na momente, u kratkim trzajima spoznaje, svakodnevni čovek oseti snagu te tihe vode koja vuče svet. Osete sigurnost zbog postojanja nekog jačeg, ušuškani na ledjima svog Atlasa kao dečaci u roditeljskoj postelji, bezbedni od kazne za svoje sitne grehe. I nije im lako naći reči za usamljenika, posmatrača, popravljača. Majstora bez Margarite. On ostane fini neki tip, koji, šta god da je uradio, nije morao, jer nije dugovao.

A on i dalje ćuti i tera svoj voz kroz planine, sam kopajući tunele. Stalno na licu nosi nečiji pogled, prvo težak i ispitivački, pa onda podsmešljiv ili zloban (u zavisnosti od toga koji je svoj kompleks prosečni posmatrač projektovao na njega), koji se polako spušta dok mu ne udari u cipele. On podnosi čoveka kao reka čamac, dok sve vreme sam udara u sopstvene obale. Ne, on nije čekao da mu dodele boga, već ga sam traži i razotkriva, osluškujući. Ispod slojeva svesti, ispod naslaga sebe, čuči njegov bog, njegov kod, koji mu šapuće reči pravde, istine i slobode. Za njega to nisu samo nebulozni izrazi iz novinskih članaka i partijskih govora. To su ideali čijim putevima gazi. I sam taj put je njegov cilj. Utabana staza njegovog hoda je toliko očigledana da dugo ostane neprimećena. Jer, treba vremena da se oči naviknu na svetlost...

Posle smrti jednog čoveka, otkrili smo u njegovoj sobi sanduke pune blaga. Na stolu je ležalo pismo. Bila je to njegova poslednja volja, u kojoj kaže da sve ostavlja nama. Nenaviknuti na tišinu, na sporost, na težinu tih reči da nam neko poklanja, da nema potrebe da otimamo, svi smo navukli ohola lica, snishodljivo gledajući čas na papir, čas ka zlatnicima. Jedan od nas pridje prvi, i uze svoj deo. Ostali uradismo isto, jedan za drugim, tiho, na prstima. Nikad ružniji nismo bili, ni kad smo krali, ni kad smo tukli. Presuli smo sve u vreće, i nestajali iza drvenih vrata. Soba je ostala prazna. Samo je vazduh još strujao od uzdaha koji se oteo nekom od nas: "Fin neki tip..."