Predvorje. Deo kuće koji se tek počeo uvoditi u srpsku kulturu domogradnje. Onaj deo koji za cilj ima pokazati gostu kako su domaćini veliki ljudi, kako su iznad malograđana s kojima dele grudu zemlje zvanu Srbija. Sama reč foaje te asocira na nešto veoma elegantno, nešto s velikom istorijom, nešto što će u startu pokazati kako je domaćin gotovo plemićkog porekla, dok gostu kroz glavu prolaze misli kako su tu nekada gospoda pravila divne zabave i kako su, onako gospodski, pričali o problemima u svetu.
Neko će to nazvati običnim hodnikom, ali novopečena gospoda ne. Oni se onako pasivno ponose svojim foajeom, jer bi bilo glupo ponositi se običnim hodnikom pored toliko divnih delova kuće. Foaje je ispunjen porodičnim fotografijama i portretima, ali ne onim seljačkim iz 1954. na salašu u Šajkašima, već fotografijama dede Antonija s njegovog primanja diplone na Univerzitetu u Drezdenu. Same portrete nije slikao neki rendom propali student slikarstva, već Milić od Mačve na samom vrhuncu svoje karijere. Tu se nalazi i fotografija očeva s Momom Kaporom u Skadarliji, ali to iz onog vremena kad je ona bila prava boemska četvrt, utočište istinskim boema i umetnika koji se nisu mogli pronaći u svetu maloumnih budala.
Stepenište koje iz foajea vodi ka salonu napravljeno je od drveta trešnje. Ne bukve ili hrasta, jer tu zvuči tako brdski i seljački. Trešnja je tako nešto, crvena boja ljubavi koja se stavlja na vrh torte. Tepih je arapski, ne kao ona sintetičko-malograđanska sranja koja Svetlana Bojković reklamira. Ona su poklon turskog ambasadora s čijom su porodicom i danas u dobrim odnosima. Već u foajeu se oseća miris lososa spremljenog na mediteranski način.
- Oh, Izabela, draga, uđi. Daj mi bundu, molim te, i raskomoti se. Teofil sprema dagnje u francuskom vinu, bićeš potpuno oduševljena...
- Draga moja, Jelisaveta, nisam od Vas očekivala ništa drugačije. Kako je samo divan ovaj hodnik, prosto sam se zaljubila na prvi pogled... i ovi tepisi. Sećam se da je moj Jovan kupio ovakve u Sintelonu...
- Foaje, draga, foaje... Da mi krenemo ka salonu, tamo da se raskomotiš?
- Naravno, naravno... Oh, je li ovo otac tvoj? Kako divna slika...
- Da, da, to je moj tata. Ovaj s cigaretom je Danilo Kiš. Eh, kako je Danilo bio veliki čovek, uvek s duvanom u ruci. Tata mu je govorio da će ga to ubiti, ali on nije slušao. Inače, moj tata ga je zvao homo poeticus. Imao je Danilo tako običaj da sestru i mene očara čitajući svoja dela, baš u ovoj kući. I on je bio oduševljen ovim foajeom...
- Eh, draga, zavidim ti. Izvoli bundu...
- Ti znaš kako da dođeš do salona, tamo će te Teofil čekati. Samo nežno gazi po stepeništu, trešnja je veoma osetljivo drvo. Inače, moram otići po decu, uskoro im završava čas latinskog, pa ćemo se mi videti kroz desetak minuta.
- U redu, draga.
