Počeću od jedne računice.

Skoro svako za sat vremena može da pročita 15 stranica, a većina nas može i prilično više.

Ali, ajde da uzmemo jedan lagani tempo od 15 stranica na sat - čitanje s uživanjem i razumijevanjem, bez žurbe, bez frke.

I ajde da uzmemo, da bi svako mogao da u svoj dnevni raspored uklopi jedno sat ipo vremena čitanja - nekad malo manje, nekad malo više, ali eto sat ipo vremena dnevno za čitanje valjda nije mnogo.

I nek se za to vrijeme pročita 22,5 strane.

Tako čitajući svaki dan za godinu dana bi pročitali 22,5 x 365 = 8215,5 stranica.

Neka prosječan ozbiljniji roman ima 500 stranica.

8215,5 / 500 = 16,425 romana

ajd da smanjimo na 16.

Dakle uz vrlo malo volje i discipline, mogli bismo za godinu dana LADNO pročitati 16 krupnih ozbiljnih romana!

A većina nas to NE ČINI.

Prvi ja!

Svaka čast onima koji stvarno čitaju! Stvarno svaka im čast, najozbiljnije!

Poslednji roman koji sam ja pročitao su "Braća Karamazovi" a to je bilo u oktobru 2008. !

Dakle dvije godine NIŠTA NISAM ČITAO OD PRAVE KNJIŽEVNOSTI !

Ali sam odlučio da to promjenim. Mislim da je čitanje prave književnosti jedna od najkorisnijih stvari koje za sebe možemo učiniti - no, možda se naravno, varam. Vjerovatno su i drugi toga svjesni, pa opet kao i ja, ne čitaju, ili čitaju vrlo malo.

Zašto je to tako?
Da li je čitanje zaista toliko korisno ili je njegova korist precijenjena?
Da li su ljudi budale što ne čitaju ili bi bili još veće budale kad bi se zamajavali knjigama?
Da li književnost zaista može da bude relevantna za život i da poveća neki stepen mudrosti kod čovjeka, ili da ga oplemeni duhom?
Da li je možda čitanje ustvari gubljenje vremena i udaljavanje od stvarnog života?
Možda su to ljudi podsvjesno shvatili pa zato i ne čitaju, a svjesno i dalje misle da je čitanje korisno jer im je tako govoreno od malena (ispran mozak)? - Ono u smislu - ne čitam jer je čitanje bezveze - a deklarativno ću tvrditi da je korisno - iako sam podsvjesno shvatio da je slaba vajda od čitanja.

Evo nekih ličnih iskustava - nakon čitanja ozbiljnijih knjiga - uvijek su mi se javljale razne ideje - podsticale su me knjige na razmišljanje i sve to - ali rijetko kad, možda i nikada se nakon čitanja neke knjige nisam osjetio odjednom mudriji ni pametniji, čak mi ni fond riječi nije bio puno bolji kao ni retoričke sposobnosti i način izražavanja.

Svašta tu ima da se kaže.
Ali ipak, mislim da je čitanje korisno (ne samo deklarativno) i zaista ću pokuštati da krenem malo više čitati i da ostvarujem taj plan predviđen onom računicom s početka ovog posta.

Zadnja knjiga koju sam procitao je dostojevki-idiot prosle godine
sto se tice ovog dal je korisno mislim da jeste i da sve manje i manje citanje knjiga posledica sve brzeg i brzeg tempa svakodnevnog zivota
nameravam da procitam jos romana od dostojevskog jer su stvarno kvalitetni zasad sam procitao zločin i kaznu karamazove i idiota

Da napomenem samo zlocin i kazna je bila jedina lektira koju sam sa uzivanjem citao

Meni je Dostojevski takođe omiljeni pisac, na osnovu onoga što sam pročitao - Karamazovi komplet, Zločin i kazna djelimično i neke pripovijetke.

" jedina lektira koju sam sa uzivanjem citao "

Ova rečenica mnogo govori - dakle po defaultu ljudi NE UŽIVAJU u čitanju lektire.

Iskreno, ni ja nisam uživao - osim u nekim knjigama.

Da li je to zato što se lektira nameće kao "moranje" pa automatski stvara otpor, ili ljudi zaista ne vole da čitaju - generalno - ne vezano da li je za lektiru ili ne.

I ako stvarno ne vole - zašto? Da li su knjige previše mentalno zahtjevne ili su klasici književnosti već zastarjeli i postali irelevantni za naše vrijeme? (Pa samim tim - nama danas dosadni)

Naveo si svoje lično iskustvo kao odgovor na ovo pitanje:

Čim su ti se javile neke ideje, znači da je knjiga djelovala oplemenjujuće na tebe. Nevažno da li si te ideje proveo u djelo - one su se pojavile, iskrsle u tvojoj svijesti i tako si ipak produbio i proširio svoja shvatanja. Dakle - postao pametniji.

Što se fonda riječi tiče - naravno da je i on obogaćen, ali ne može se dati dokaz za to neposredno nakon čitanja neke knjige. Jednostavno - širi se nesvjesno.
Nešto slično važi i za "retoričke sposobnosti i način izražavanja", s tom ogradom da je to i velikim dijelom stvar talenta. Poboljšano je i to, sigurno, ali do granice koju je tvoja urođena sposbnost nametnula.

Gubljenje vremena nije, ali udaljavanje od stvarnog života u neku ruku jeste, ako se pretjeruje sa čitanjem a društveni život trpi zbog toga: npr. nepoznavanje aktuelnih dešavanja, nerazumijevanje modernih tendencija društva, neuklapanje u navike, običaje, interese i vrednosne sisteme modernog društva, i samim tim - nesnalaženje u njemu.

S druge strane, paradoksalno, čitanjem se približavamo onom stvarnom "stvarnom životu" - univerzalnom, neprolaznom i nezavisnom od usko ograničenog trenutka i mjesta. Bolje razumijemo životne zakonitosti koje su uvijek iste i uvijek se ponavljaju: od pojedinačnih ljudskih osobina do velikih istorijskih dešavanja (transcendentalne spoznaje ostavljam za neku drugu temu).

Lullaby - svaka čast - baš dobar odgovor na temu. Kakva su kod tebe lična iskustva?

Nadam se da će i drugi ući u diskusiju sa svojim stavovima o čitanju i iskustvima.

Mislim da je ovo mada lektire su iz razlicitih perioda razvoja knjizevnosti a ako se uzme u obzir da svako ima svoj ukus i svoj zanr koji voli da cita prirodno je da se prema lektirama stvara otpor jer niko ne voli da cita ono sto ga ne dotiče

Mislim da je otpor koji spominješ presudan za neuživanje u književnosti. Ljudi ne vole nametnuto, naročito ako za to moraju da dobiju i ocjenu, a pogotovo ako se zadesi pa dobijaju slabe ocjene.

Ali, da ne budemo idealisti - književnost je umjetnost (nevjerovatno, ali to mnogi često zaboravljaju) - i nije svako nadaren za nju. Kako za njeno stvaranje, tako i za njeno razumijevanje. Ne može se kod svakog probuditi estetički doživljaj.

Za mnoge, kao što rekoh iznad - knjige JESU mentalno zahtjevne. Nisu svi isto pametni, to je valjda jasno.
Klasici ne mogu biti ni zastarjeli ni irelevantni. Univerzalnost ne zastarijeva i ne gubi važnost. Obrazloženje u mom prethodnom postu.

Ja sam član gradske biblioteke i svakih 15 dana uzmem po dva krupnija romana (500-600 stranica), što mu dođe ok 50-ak knjiga godišnje.To su najviše romani o naučnoj i epskoj fantastici...

Ti mene baš ne znaš, je li? :))

Imam iskustva.

Moj klinac je morao da procita Robinsona Kruso. Dete se "smorilo" kako kaze za peticu. Onda sam ja malo razmislio i zakljucio da je u pravu. Kako tinejdzeru koji trsi kanter, gleda terminatore, seriju Lost itd. moze da bude zanimljiva pustolovina usamljenog coveka na ostrvu?

Svet je nabudzen informacijama, a starija literatura naravno to ne moze da prati. Ona je definitivna. Mislim da kreatori "politike lektira" treba da razmisle o realnom svetu u kome zivimo i onoga sto klasici pruzaju.

Sam termin "klasik" je vrlo relativan. Nekada je verovatno i Platon bio deo necije literature pa je polako potisnut i sada je rezervisan za entuzijaste ili neke specijalce.

Zivot se krece vecom brzinom od onih koji bi trebalo da reaguju na zivotne promene. Imam osecaj da su ovi u ministarstvima spori kao siti krokodili i sporo reaguju na sve.

Ja sam citao klasike i nemam nista protiv njih, ali realnost govori nesto drugo i o tome treba razmisliti.

Јовичићу, баш си нашо сајт на ком ћеш да отвориш ову тему :)

Седимо овде и читамо свакаве небулозе од дефиниција а ти се питаш да л је читање књига губљење времена :)

Ja takođe mislim da klasici nisu ni zastarjeli ni irelevantni, ali jesu možda - pomalo udaljeni od života u današnje vrijeme.

Sve pouke, vrijednosti, karakteri i sve ostalo iz tih romana je nama vrlo relevantno i blisko, ali sama situacija, vrijeme i mjesto radnje i sistem vrijednosti koji je TADA važio kad su te knjige pisane, malo je udaljen od sadašnjeg života.

Mislim da danas nedostaje određena realistička književnost slična onoj iz 19. vijeka, ali koja bi se odvijala u naše vrijeme.

Većina romana današnjeg vremena ili su striktno žanrovski - krimići, ljubići, horori, naučna fantastika, trileri itd. (dakle popularna književnost, a ne ozbiljna) - ili su pak smješteni u prošlost ili na neko mjesto udaljeno od "ovdje i sada" .

Volim da čitam i preko mi je potrebno. Nažalost, ne stižem da se posvetim tome onoliko koliko bi trebalo. Pre bih mogla reći: nemam vremena pored svih ostalih zaludnih stvari kojima se bavim, a zaluđuju me na neki zarazan način.

Znam par ljudi koji se hvale time da nikada u životu nisu pročitali nijednu jedinu knjigu. Možda su počeli, ali dovršili neku - ne. Hvale se valjda, jer žele da istaknu koliko su oni 'snalažljivi', kako su prošli kroz osnovnu i srednju školu "na kliker". Mada, logično pitanje je: kakav ti kliker imaš bratko? O čemu ti govoriš kad nemaš čak ni dovoljno mozga koji bi blokirao tvoj govorni aparat kada krene da se hvalisa takvim debilitetima. Nemaš ni fajrvol koji bi te gluposti, pre nego što ih izrekneš, registrovao i vratio nazad. Aman, zar se time hvali?

Mnoge takve osobe, mogu reći da su osakaćene za jedan dragocen fond reči i sigurno ćeš primetiti razliku kada otpočneš priču sa ovakvom osobom, i nekom na drugom "čitalačkom" nivou.
Stoga, da, mislim da je potrebno, a svakako i korisno. Ako nešto ne vidim, to je štetnost čitanja knjiga. Ok, znam za ekstreme koji zapostavljaju svoje obaveze kada se zakače za neku dobru knjigu, ali to je već druga stvar.

I, da, ipak pravim razliku između onih koji čitaju tralalalala knjige, plitke, šaljive, urbane, bez ijedne dobro smišljene, 'ajde da upotrebim kliše - dubokoumne rečenice, i osoba koje se rado uhvate u koštac sa nekim Igoovim "Jadnicima", ne bojeći se da ih ostavi u nekom razmišljanju i kada zatvore knjigu.

Ja moram da priznam da nijednu jedinu lektiru u srednjoj nisam pročitala, osim Epa o Gilgamešu :) Čitam uglavnom psihološke knjige u poslednje vreme.
A fond reči mi se primetno povećava svakom knjigom. Primetno valjda zato što inače mnogo pričam i sa mnogo različitih ljudi :)

Ja sam oduvek volela da citam. Iskrena ljubav izmedju knjige i mene se razvija skoro svakodnevno od moje pete godine.
Iskreno da vam kazem nikad knjigu, kakva god da je materija u pitanju nisam dozivljavala kao sredsvo koje ce me prosvetliti ili pomoci u bilo kom smislu (ne citam one samopomoc knjige :)
NIkada ne bi mogla da se bavim knjizevnoscu ozbiljno (ono tipa da idem na filoloski i mora da provaljujem zasto je cekajuci godoa napisano bas tako sta simbolizuje jebeno drvo jebeni kofer itd)
Ja citam eto. Zato sto su mi knjige zanimljivije od ljudi i televizora.
A sto se tice uticaja citanja na retoricke sposobnosti. Jovicicu mislim da sam negde procitala na forumu da si kolega sa pravnog, i sam znas da su za ozbiljnu retoriku potrebnije drugacije vestine. Ali knjiga u tome svakako pomaze.
I da za kraj. Uvek sam se gnusala ljudi koji citaju "ozbiljne i samo ozbiljne" knjige. Ja brate volim da citam i naucnu fantastiku najgore vrste. I ne stidim se toga :)

"Uvek sam se gnusala ljudi koji citaju "ozbiljne i samo ozbiljne" knjige."

To uglavnom čitaju ljudi koji ne vole da čitaju, a žele, jer smatraju da će ih knjige oplemeniti. Pa onda kad već čitaju, traže najkvalitetniji oplemenjivač, a ne neko sranje :)))

Ni ja ne volim takvu vrstu čistunstva, ali po meni je još gore kad neko čita "neozbiljne i glupe i samo neozbiljne i glupe knjige".

Znas od cega se takodje gnusam. Od ljudi koji moraju da procitaju knjigu pa posle da spice neku kritiku na brzaka da bi mogli onak da kenjaju danima o knjizi.
Moc knjige je da te natera da razmisljas, osetis, ozivis likove koje kroz slova upoznajes. Da dok citas knjigu uzivas i volis. Da te knjiga natera da se zapitas, razmislis ili eventualno promenis stav o necemu. SKoro sam citala neku knjigu, lagana proza je u pitanju... Autorka je pisala o uzgajivacima konja. I toliko se posvetila tome da kroz knjigu, likove i njihove profesije saznas pregrst stvari o uzgajanju konja. Daklem knjiga za uzivanje takodje moze necemu i da nauci.
Ja o knjigama ne raspravljam na intelektualnom nivou. To rade ljudi koji su strucni i obuceni za to. Ja samo na emotivnom. :)

Uf, mene su opisi u Parfemu doveli do toga da neke mirise i osetim dok čitam o njima. :)