Prijava · Registracija
Thumb_i_feel_a_sin__42597

~Artemida~

Sokograd

U kanjonu reke Moravice, oko 2 km južno od Sokobanje, na strmom i skoro nepristupačnom uzvišenju nalaze se ostaci srednjovekovnog utvrđenja. Utvrđenje je nepravilne osnove, većih dimenzija i verovatno je podignuto na temeljima antičkih građevina. Sastoji se od Donjeg i Gornjeg grada. Donji grad je uglavnom razrušen, sem delova bedema, četvorougaone kule i glavne kapije koja je najbolje očuvana. Gornji grad – citadela je na stenovitom grebenu koji je odvojen od Donjeg grada. U okviru Gornjeg grada nalazi se najviša četvorougaona kula sa puškarnicama. Oko nje je dublji prokop. Postoje još dve pravougaone kule, nešto niže, povezane dužim zidom koji je imao otvore za topove. Ulaz u Gornji grad bio je kroz donju kulu. Očuvana je i cisterna za vodu, zasvedena kamenom i usečena u stenu. U njoj su nađene keramičke cevi za dovod kišnice. Utvrđenje je građeno tokom XIII i XIV veka da bi već početkom XV veka, tačnije 1412, bilo opustošeno i uništeno od strane odmetnika Muse. Postoje podaci da ga već sledeće, 1413. drže Turci. Arheološka istraživanja su vršena 1980–1982. godine.

Nema pouzdanih podataka o njegovom nastanku... izvesno je da se radi o srednjovekovnoj tvrđavi izrađenoj na temeljima utvrđenja iz četvrtog do sedmog veka. Pominje se u biografiji despota Stefana Lazarevića, a porušen je tokom borbi za turski presto koje je vodio sultan Musa protiv odmetnika Hanuz bega 1413. Musa, poznatiji kao Musa Kesedžija, pominje se i kao glavni krivac za rušenje Crkve Svete Petke nedaleko od izletišta Lepterija.

Thumb_new_avatar

Crying Knife

Potpećka pećina

Potpećka pećina se nalazi iznad sela Potpeć, koje je dobilo ime po pećini koja se nalazi iznad njega, a pećina opet po selu, Potpećka. Čist primer ercovskog zakukuljivanja. Kad se krene od Užica ka Požegi, i prodje oko 14 kilometara, sa glavnog puta, koji je podveden kao magistralni a u suštini je obična asfaltirana džada, i dobro se zagleda u brda sa desne strane može se uočiti ogromna rupa u "brdetu". Da bi se došlo do te rupe, trebalo je skrenuti par kilometara pre sa asfaltirane džade na neasfaltiranu džadu. Potom je neophodno preći preko sela Zlakuse, tu toplo preporučujem svraćanje u "Terzića avliju" na ljutu, komplet lepinju i vremenski osvrt na starinsku Srbiju. Pa polako ka rupčagi...

E sad! Potpećka pećina, po mom mišljenu, bi trebalo da se uvede kao dokaz teorije relativiteta, jer ono što je malopre bilo rupčaga, gledano sa nekih otprilike pet kilometara, kad se posmatra sa sto metara pretvara se u čudo prirode, otvor u brdu visok 50 metara u osnovi širok 12 a pod svodom 22 metra. Kad se krene uz brojne stepenike, to čudo prirode pretvara se u aerobik centar. Vodič će vam reći da stepenika ima između 700 i 800 a ja vam garantujem da ćete imati kilo i po manje kad ih pređete. Dakle, minus kilo i po stepenika. Sad kad ste tako fit može početi razgledanje pećine koja u brdo zalazi 555 metara. Prva zanimljivost je sam ulaz u pećinu, iako je glavni otvor ogroman, jedino mesto kojim se može dalje stupiti u unutrašnjost je mali otvor, koji je sada zarad turista proširen na dva metra u visinu. Nekad je bio mnogo niži pa je pećina bila savršeno mesto za sklanjanje srpskog naroda u trenutcima turskih progona. Tako mali otvor dopušta prolaz samo jedne osobe pa je celo selo od napada više stotina Turaka mogao da čuva jedan čovek naoružan motkom. Pa Turčin glavu kroz prolaz, Srbin motku kroz glavu! I tako sto puta...

Tada su pokušavane druge metode, kao što je paljenje vatre ne bili dimom naterali narod ne beg, ali je i to bilo uzalud, jer se u svodu pećine nalazi otvor pa je ceo ulaz u pećinu funkcionisao kao kamin.
Posle ulaza dolaze razni hodnici sa predivnim pećinskim ukrasima kojima su speleolozi davali imena...Vodič će vam reći ta imena a vi ćete najverovatnije biti zblanuti izgledom stalagmita, stalktita i ostalih ita da će ta imena ostati negde u pećini. Ja se ne sećam nijednog. Hodnici Potpećke pećine povezuju više većih prostorija tako da se pretpostavlja da je pećina korišćena i u praistorisko doba, ali to nije utvrđeno jer do sad nije angažovan ni jedan arheolog koji bi to ispitao. Tako da se skeleti raznih starosnih doba brojnim posetama turista pomeraju i raznose, i time uništavaju. Sem uobičajenih pećinskih džidžabidža proćićete pored lekovitog blata koje valja za kožu a stariji tvrde da i reumu leči.

Jedino što pokvari zabavu u ovoj pećini je kraj pećine.

Thumb_medium_tumblr_le6vv4lnho1qacw3i

МаријанаП

Смедеревска тврђава

Највеће равничарско средњовековно утврђење у Европи, што је чини јединственом у српској архитектури тог периода. Подигнута је на веома важном географском положају, на ушћу Језаве у Дунав, као средиште световне и црквене власти у време деспота Ђурђа Бранковића (1427–1456). Друга средњовековна српска престоница на обали Дунава било је Смедерево. Када, после смрти Стефана Лазаревића, деспот Ђурађ Бранковић није могао остати у Београду који су преузели Мађари, он је саградио нову прстоницу у Смедереву. Место је изабрао што даље од Турака, а са ослонцем на Дунав и границу Угарске. Ту је равница те је саграђен „водени град“, опкољен Дунавом и Јазавом, а са треће стране прокопан је широк ров са водом. То је свршено од 1428. до 1430. године, како се види из великог натписа изведеног опекама на једној кули унутрашњег (малог) града.

више на:
http://www.sdnet.info/smederevska-tvrdjava.html
http://sr.wikipedia.org/sr-el/Смедеревска_тврђава

?

Детаљи са фестивала "Смедеревска јесен":

Thumb_barbara_cartland1

Lola

Šam dud
U porti Pećke Patrijaršije nalazi se najstarije drvo u Srbiji, šam-dud, star više od 700 godina. Po predanju, posadio ga je arhiepiskop Sv. Sava II, sin kralja Stefana Prvovenčanog, između 1263. i 1272. I danas rađa. Iz njega rastu grane, velike kao stabla. Veruje se da se dud neće osušiti sve “do poslednjih vremena”. Dud je donesen iz pokrajine Šam ( današnja Sirija). Ovaj spomenik prirode čini svojim karakteristikama gotovo jedinstveni prierak u svojoj vrsti. Zaštićeni crni dud ima stablo visoko osam metara i prečnik krošnje 19 metara. 1957.godine prilikom oluje, razgranata krošnja i viševekovno deblo raspuklo se na dva dela. Polegle grane na zemlji, onikle su, i nastavile da ishranjuju krošnju. Zbog oštećenja nastalih tokom vekova, 1987.godine na deblu i granama su obavljeni konzervatorski i sanacioni radovi. Prepričava se podatak da je, kad je narod krenuo u seobu na sever, pod vođstvom Arsenija III Čarnojevića, u dud udario grom iz vedra neba. Dud, za koji kazu da ga je zasadio sveti Sava, i danas raste iz dva razdvojena stabla (meni se učinilo da ih je i više). Drugo predanje dalje kaže da je posle Kosovske bitke grom udario u dud, rascepio ga, ali je koren ostao.

Za cveće u porti, od koga zastaje dah tokom proleća i leta, zadužene su sestre Julijana i Marina.Uočava se umeće u aranžiranju na kakvom bi im mogli pozavideti profesionalci. Lukovica jednog amarilisa pošla je sa mnom u Beograd.




Fotografije su sa neta, jer nisam nosila foto aparat.

Thumb_medium_tumblr_le6vv4lnho1qacw3i

МаријанаП

Острвица, Рудник

Острвица је узвишење у оквиру Рудничког масива, високо је 758 метара. По пореклу је остатак разорене вулканске купе. На њој се у средњем веку налазило војно утврђење. Легенда каже да је то утврђење подигла проклета Јерина.
Ово утврђење се састојало из два дела: великог и малог града, подигнутих на одвојеним стенама, а затим спојених заједничким зидом. Од целог утврђења очувани су само назнатни остаци малог града и један већи део зида око врха стене на којој се некада уздизао велики град. Има претпоставки да је град настао још у античко доба, међутим, први пут се помиње тек у XIV веку када се у време ратних пустошења у њему склањају дубровачки трговци.
Стари српски летописи кажу да је Острвица два пута заузимана и разарана од Турака. Први пут 1348. године а други пут 1454. године када је султан наредио да се потпуно разори.

Иначе, сам врх је мале површине а падине су идеалне за пењање. Била сам тамо много пута и ако се којим случајем нађете у близини, обавезно свратите. Поглед са врха је предиван, а и само пењање по Острвици је више него занимљиво.

Thumb_383766_320221581330594_221368891215864_1280378_1889104077_n

Цыплёнок

Lepa tema.

Đavolja varoš...

Lokalitet čudnog naziva "Đavolja Varoš" pripada selu, takođe čudnog imena Đake, ( potiče od albanske reči „gjak“-krv), između 660 i 700 m n. v. koje se nalazi na području opštine Kuršumlija. Zemljane figure ili kako ih lokalno stanovništvo naziva "kule" su smeštene u dve jaruge podeljene uskom vododelnicom čiji se izvorišni delovi spajaju u jedinstvenu erozivnu čelenku, strahovito razorenu erozivnim procesima. Jaruge takođe imaju čudne nazive: jedna je "Đavolja Jaruga" a druga "Paklena Jaruga".

Ukupno ima 202 zemljane figure, različitih oblika i dimenzija, visine od 2 do 15 m, širine od 0,5 do 3 m, sa kamenim kapama na vrhu. One nastaju kao rezultat specifičnog erozivnog procesa koji traje vekovima. Figure se obrazuju, rastu, menjaju, skraćuju, postepeno (vrlo sporo) nestaju i ponovo stvaraju. Pod udarom kišnih kapi dolazi do rastvaranja i odnošenja rastresite podloge zemljišta. Međutim, materijal koji se nalazi ispod kamenih blokova biva zaštićen od „bombardovanja“ kišnih kapi i spiranja pa ostaje u terenu u vidu začetnih zemljanih stubova - figura.

Povećanje visine stubova potpomaže ubrzana linijska, usmerena erozija vode koja otiče oko njihovog podnožja vršeći spiranje materjala. Kako je nagib terena na kome se stvaraju figure vrlo strm vertikalna erozija preovlađuje nad bočnom, što ubrzava odnošenje materjala i stvaranje stubova.

Ovo sam lično slikala.


(Ovako se ne vidi najbolje, već u novoj kartici)