Ne bojim se smrti.Samo ne bi hteo da mucim druge svojom smrcu. Ako mora mora,jbg. Neka bude sto brze. A i taj vecni zivot mi zvuci nekako bezveze. Doduse mozda cu na to gledati drugacije kad umrem. u svakom slucaju,ako skoro odem tamo javljam vam utiske.
Jedina smrt koje se bojim, to je da umrem sam.
Bojim se. Najstrašnije se bojim. Svako veče pre spavanja pomislim da se jednom neću probuditi, i onda se nametne nekakva blokada koja mi ne da da mnogo mislim o tome i padnem u depresiju. Trudim se da ne radim ništa što mi se ne radi u životu, jer za šaku godina uopšte neće biti bitno šta sam radio ni da li mi je bilo lepo. Možda nekom drugom bude, ako ostavim nešto opasno iza sebe, ko zna.
Ali meni svejedno neće biti bitno.
Svakodnevno gledano, ne razmišljam nikad o tome, te je se samim tim ni ne bojim. Jebeš ga, kad pogledaš, jedno apsolutno isključuje drugo... dok ima života, nema smrti, kad umreš, nema života. Jedan trenutak, i CAP, prosta neminovnost (bez ulaženja sad u filozofske rasprave ima li "života" posle smrti).
U jednoj situaciji kad sam imao prilike "da joj gledam u oči", itekao sam se usrao... i ne kažu džaba ono da ti ceo život prodje kroz glavu u sekundi.
Smrt je novi početak.
Бежећи од смрти, деда се сакрио у вртићу. Међитим, њега смрт и ту нађе, па га пита:
- Шта радиш?
Деда: Ниста. Луцам.
Смрт: Ајде луцај, па идемо па-па!
Ubedio sam sebe da me posle smrti čeka bolji svet i drugo stanje svesti pa se i ne bojim toliko. Ne razmišljam o tome toliko još uvek, kontam da me čeka još dosta toga pre smrti. Više se plašim neke gadne bolesti i patnje zbog iste.
Ја сам бесмртан. Што се мене тиче јебе ми се, не размишљам о томе.
Валдемар кобјашњава на овој теми...
Али ја не бих био ја кад не бих почео да серем у филизофирам..
Сад, да ли сврставате у смрт и оно време пре рођења??
Ovi stihovi mnogo toga objašnjavaju u mom slučaju. Prestao sam da se bojim za sebe, ali se užasno plašim za svoju decu.
U trinaestoj godini (imao prilično očiotvarajuću "nezgodu") sam napravio listu stvari koje želim da uradim pre smrti. To sam uradio upravo zato jer sam se bojao smrti, jer sam hteo prevariti svoj um i svoje telo da ću živeti dugo i uspelo je. Kako sam precrtavao stavke, tako je strah jenjavao. Pretpostavljam da se ljudi koji nemaju dugoročne životne planove više boje zbog smrti jer žive od danas do sutra vodeći se onom carpe diem. Ovako, sa agendama i planovima, barem imaš (možda i varljiv) utisak da si nešto zapravo učinio što ti olakšava susret sa neminovnim.