ooo daaa, evo sad bas ovog momenta razgovaram sa sobom o tome kako moram jos koliko sutra da krenem na djetu, odma nakon sto pojedem pastasutu koju cu sutra da si napravim :)))

Pričam, ali ne da sebe pitam na glas npr. jel' može ovaj ključ ovo da odvrne, ili da govorim tako, e aj sad ovo... već ja čujem glasove koji mi pričaju i pričaju, u stanju sam da govorim o vrlo ozbiljnim stvarima sa više sagovornika u mojog glavi.

Naravno, naročito dok serem, pa sebe hrabrim, tipa "ajde, mo'š ti to," itd.

Znam ljude koji razgovaraju, ma šta razgovaraju, svađaju se sa svojim duplim nalozima, ne znam jel se to računa...

Наравно да причам. Чак и слушам себе. То је сасвим нормална људска појава. Онда кад немаш оног ко ће да те слуша, ти удариш па сам бацаш спику.

I zašto je to onda čudno ljudima kad me vide da pričam sama sa sobom?

Зато што то и јесте чудно. :)
Ево, пример, ја сам будала и често се смејем сам са собом и не изваљујем да ме неко гледа како се губим. Овако ставиш слишке и могу да ти дувају.

Najgore je kad uhvatim sebe kako pricam sam na ulici, i onda skontam da me drugi vide, pa se pravim da zjevam ili tako nesto...