" In that part of the book of my memory,
Before which is little that can be read ,
There is a rubric, saying, 'Incipit Vita Nova'.
Bosa, polunaga, sva izgrebena i čupava, luda Mara ležala je na livadi. Izvaljena nauznak, s crnim kovrdžama u travi i cveću, gledala je večito plačnim očima u provaliju neba: činilo joj se da mu kraja nema, kao što ga nije bilo ni čvrstoj zemlji pod njenim plećima. Izgledalo joj je da se sunce u pomamnom obrtanju sve više zagreva. Podnevna vrelina dopirala je i do njenih slepoočnica i mutila
joj misli. Ni o čemu važnom nije ni mislila. Samo je tako ležala, grickala kiselicu i gledala oblačak što se, poput jagnjeće kože, rastezao između šiljatog kamenog brda i sunca. Oblak je bio nežan i nije se mogao mnogo rastegnuti: pucali su mu šavovi i on se raspadao kao što se raščinja svaka koža kad se tegli na sve strane. Prelazila je rukama preko mladih i još jedrih grudi, stiskala ih, gnječila ih vlažnim dlanovima,
uverena da će joj se bolovi u utrobi stišati. Ruke su klizile niz telo, prštile ga, mučile ga kao tuđe da je. Ali bolovi nisu prestajali, i ona je drhtala i ćutala. Ruke su se, najzad, sastajale na trbuhu i tu se hvatale i stezale. Ali bol na njih nikako nije hteo da pređe. I one su se, te dobre ruke pokrzanih noktiju, rastavljale i na slabinama savijale u grč. Krti i okoštali nokti grebli su kožu, ulazili u nju,sekli je: jači i oštriji bio je bol u mesu oko pupka.
Misli na nešto drugo, reče sebi kad oseti da ju je spopao hladan znoj, misli na nešto deseto. I zaboravi da postoje nevolje. Zamisli da nigde na zemlji nema bola. Eto, jesi li shvatila: nema više muka i patnji, i ljudi lakše dišu i koračaju. Ni tebe više ne peče, zar ne vidiš. Misli o tome kako ti je dobro i kako je i ostalima lepo. Niko nije nesrećan. Ljudska srca su puna, i nikome neće suze na oči. Hajde, jesi li već zamislila.
Zamislila sam, reče opet sebi, sve sam zamislila. I lepo je. Na sve strane je mir. Ljudi su se odjednom prodobrili i neće jedni drugima oči da vade. To mi je bilo najteže da zamislim. U početku nisam mogla da poverujem očima kojima sam ih videla. A sad su tu, preda mnom, krotki i meki.
Ne misli na bol, kad ti kažem, prošaputa u sebi. Nije toliko važan — proći će. Bolje podigni glavu i šaraj očima po nebu. Gledaj u sunce. Eto, tako. Ako možeš, zagledaj mu se pravo u oči. Vidi na kojoj mu je strani srce. Ima li duše, je li surovo, i može li išta u svojoj ključaloj glavi da zamisli. Ako ti se učini da je dobro i lepo, poljubi ga u gornju zavrnutu usnu. A ako to nećeš, ne budi dokona i misli na šta liči. Ima li kakve sličnosti s cvetom bele rade. Nema, ne liči na taj cvet. Da te ne podseća na carevo oko? Da, baš me podseća na cvet carevo oko što raste po planinama. Ali zar ti se ne čini da liči i na bolesnog pauka koji, mučen glavoboljom, gunđa i prede, i baca oko sebe nevidljive smrtonosne konce. Jeste, i na tog pauka vatronošu liči.
Na nebu je videla oblačak. Topio se kao grudva snega u detinjoj ruci. Sunce je sve više hvatalo brzinu i njoj se opet mutilo u glavi. Sad je teže mogla da zamisli ono što je htela. Nije je mučila glad iako od juče ništa nije jela. Drugi se jedan đavo motao njenom utrobom i terao je da drhti, da se savija i opruža kao od gume da je. Oči su joj bile pune svetlosti. Nije znala što plače. Osećala je kako joj se po licu razlivaju suze.
Želela je da za večita vremena ostane tako izvaljena, tako rastavljenih nogu i unazad zabačene glave.
Neću da hulim, pomisli, neću da hulim. Jer nije loše kad se plače. Posle plakanja će mi olakšati, pa ću bolje podnositi batine i glad, i sve druge nevolje.
Kako su bolovi rasli, tako je ona obema rukama privlačila sebi vlati trave i ćumice cveća i duvala u neokrnjene i okrugle glave maslačka. Gledala je kako se beli plodovi dižu a onda opet k njoj vraćaju. Duvala je jače i bele semenke, bezbroj njih, upadale su u struju vetra i letele sve više i više. Duvala je još, i još, dok je bol rastao; duvala je plačući, i kroz suze videla kako se odjednom celo nebo prekrilo plodovima maslačka.
Ne, nema više neba, činilo joj se. Sve je to meka i golicava vuna maslačka. Ni sunce se više ne vidi — cvećem se pregrejani nebeski svod opleo. Ni šiljatih brda nema — šuma pobelela. Ni zemlja na kojoj leži u ritama više nije tvrda — eto postelje nevoljnicima, prosjacima i skitnicama, onima koje je jutros sretala na lješničkom putu.
Duvala je još, ne brišući suze što su joj sve više golicale jagodice, i mislila kako bi bilo lepo svu zemlju i sve nebo maslačkom i drugim cvećem da okiti i prekrije. Bolova bi tada nestalo, računala je. Patnji više ne bi bilo, zamišljala je. I sve bi bilo lepo i svetlo kao pre, šaputala je.
Ležala je na bregu, na proplanku, i gledala kako se roj belog semenja komeša i okreće, kako se razređuje i opet gušća, nošen vrelim vetrom; kako se trava koju je i dalje razgrtala i češljala prstima gužva, već žalosno obršćena.
M. Bulatović
Aaaaaah... Bulatovic, odo sad da uzmem da citam "Ljudi sa cetiri prsta" da se podsetim.:)
"Madjar srca nema, duse nema. Izdace te i prodace te."
To sam citao u Hamburgu dok sam radio sa jednim Zoltanom i stalno sam mu ponavljao taj deo, cisto da zna.:) A nije los momak bio.
Koliko se sećam, nije Bule imao reči pohvale ni za jedan narod, i ni za koga uopšte. Ne znam zašto citiraju po FB mudre Andrićeve i Selimovićeve misli, a mogli bi i njega malo da ubace. Možda je nepristupačan omladini.
Pročitajte Molske akorde od Demića pa pričajte nešto, pozz
Moram opet.
"Jednom mi je pokazao bogalja Džemaila, koga su djeca vukla u kolicima, a izbatrgavao se u svoju terzijsku radnju na dva štapa, vukući sakate osušene noge. Dok je sjedio, iznenađivao je svakoga ljepotom i snagom, muškim licem, srdačnošću osmijeha, širokim ramenima, jakim rukama, stasom kao u pehlivana. Ali čim bi ustao, sva bi se ta ljepota porušila, a prema kolicima se batrgao bogalj koga je bilo nemoguće gledati bez žaljenja. Obogaljio se sam. U piću je oštrim nožem udarao u svoja stegna, dok nije isjekao sve žile i mišiće, pa je i sad, pijući, zabadao nož u sasušene patrljke, ne dozvoljavajući nikome da mu priđe, niti je ko mogao da ga savlada, tolika mu je još snaga ostala u rukama."
Pročitajte mnogo, mnogo toga, pa onda pričajte nešto :) To ono o Krajišnicima? El dobra?
Da, dobio je Andrićevu nagradu za to. Usput da kažem, šteta što jr život prekratak za čitanje svih dobrih knjiga.
Jeste, a meni još gore što neću videti ni desetinu mesta koje bih voleo da vidim. Kako do Bolivije, Madagaskara i Vladivostoka, jbg. A koliko ima knjiga na svetu neprevedenih na srpski. Šteta što smo sitna boranija, samo bestseleri stižu do nas... Zato bih voleo da sam Švabo, Amer, Rus, Francuz. Kod njih stiže bar deset puta više prevoda.
Ne pričajte mi o politici, naše je da prodajemo zlatne ribice-pukovnik Aurelijano Buendija
Umreli Markes i Borkes.
Borhes objasnjava poz
Čitao sam ranije neku zbirku pričica pod nazivom Borhesova deca. Bađ su kidale pričice, latino amerikanci jebu kurcem u pičku kako pišu. Podseća me njihov mentalitet na naš,balkanski.
Jebiga, to njegovo pisanje je sada autdejtovano. Hrvati su dobili svoju zemlju i ovako i onako, a svet nasih gastrabajtera krimosa se zgovnao u nepovrat i LGBT, glupavu decu koja se zovu Toni ili Misel a imaju nase prezime i briju glavu sa strane. Isto kao i "Heroj na magarcu". Nema vise heroja, Grubana sa tvrdom kurcinom i kamenom ideologijom. A jos je sve politicki nekorektno, jos i onda bilo.
Nemoj da lažeš, živ je Gruban, samo čeka da iskoči ponovo odnekle :) Mada ga treba shvatiti na više načina istovremeno. A to sa emigracijom, što roman mora da bude o događajima koji su dnevno aktuelni? Ako je dobra knjiga, nema outdated. Kao Selimović danas, kad Turci ne vladaju više Bosnom. Nego, ove prve njegove tri, Đavoli dolaze, Vuk i zvono i Crveni petao, meni su one najbolje i najjezivije, to je čist i direktan prst u oko čovečanstvu, društvu i svakom čoveku posebno :) I nisu vezane za istorijsku tematiku. Gullo Gullo ponovo može postati prilično aktuelan, a hm, za političku korektnost će vidimo kako će taj projekat ispasti...
Kao da je takav kameni zid zbilja neko umirivanje, i zaista sadrzi u sebi ma slovce o miru, jedino zato sto je on: dva puta dva cetiri. O rugobo nad rugobama! Sasvim je drugo nesto: sve razumeti, sve saznavati, sve te nemogucnosti i kamene zidove; i ne umiriti se ni na jednom od njih, ako vam je mrsko da se mirite; doci putem najneizbeznijih logickih kombinacija do najodvratnijih zakljucaka o vecitoj temi: da si zbog kamenog zida odnekud ti sam kriv, premda ti je potpuno jasno da nisi kriv, i usled toga, cutke i nemocno skrgucuci zubima, sladostrasno zamreti u inerciji, sa pomislju: da, kako se pokazuje, nemas cak ni na koga ni da se ljutis; nema predmeta za to, a mozda ga nikad nece ni biti; jer je sve prosto podmetanje, udesavanje, prevara, prosto popara, ne zna se sta i ne zna se ko, ali bez obzira na sve te neizvesnosti i udesavanja, vas ipak boli, i sto je vise nepoznatog sve vas vise boli!
Može neko neku preporuku za knjigu, nešto recimo o ličnom usavršavanju i to, ali da nije glupo ispiranje mozga tipa Robin Šarma mrtvi. Ako ne onda nešto random zanimljivo iz oblasti psihologije, ne mogu romane sad da čitam.
Је л' читао неко? Вреди ли прочитати ово?
http://www.goodreads.com/book/show/374233.If_on_a_Winter_s_Night_a_Traveler
http://www.goodreads.com/book/show/12781.The_Satanic_Verses