Војводо, јесте то Ви?
Pa? Bez ljutnje, ali oni su sada gradjani druge zemlje, ne Srbije. To je njihov izbor, koji jeste gubitak Srbije, ali ne možeš ti naterati nekoga da svoju decu uči srpskom jeziku, kulturi i istoriji ako on od svoje dece želi da napravi lojalne gradjane Nemačke i da ih ne vraća ovde.
Ma jebi se, da čitam sve ono gore pa da ti obrazlažem? AHAHAHA
Jebem ti sunce koliki prvi post... Brate za manje su trajno banovali
@buttincoockiejar Баш се о томе и причам у овом тексту. Постојање такве књиге би редуковало такве случајеве и можда натерало те исте родитеље да преиспитају своју одлуку, а уверен сам да када би већ постојала таква књига, да ми уопште не би данас дискутовали о овој теми.
Oni srbi koji u inostranstvo odu da se obrazuju ili odu obrazovani,nece dozvoliti svojoj deci da zaborave korene ili jezik,jer znanje vise jezika nikada nije nekorisno.Nepismena stoka ,koja ode u te zemlje trbuhom za kruhom,ne moze svoju decu uciti necemu o cemu ni sami nista ne znaju,jer su nekulturni,cesto i nepismeni i jedino sto eventualno znaju jeste da rade i da se kurce u selu sa najnovijim mercedesom.Takvima je vrhunac kulture i nacionalnog dozivljaja,kada subotom odu u Nahtwerk da gledaju Karleusu,Seku Aleksic ili Vendi,tako da nije steta ako se takva (ne)kultura asimiluje u neku drugu,jer to nije gubitak ni za srbe ni za srpstvo.
kakve veze ima neka knjiga, ako je procitaju ne znaci da su poceli da se bave srpstvom
sve je to do naroda koji zivi u toj stranoj zemlji, ako oni kao drustvo poreklom iz srbije zele da ocuvaju svoju kulturu i da li uopste hoce da je prenose sa kolena na koleno.
u svedskoj npr srbi su osnovali svoje skole, crkve, prave manifestacije, uce svoju decu ono sto trebaju da znaju, klinci se od kad saznaju za sebe predstavljaju kao srbi iako im je maternji sveddski.
svako radi ono sto zeli. ako je taj i taj pobegao iz srbije i od toga da je on srbin, ne mozes da ocekujes od njega da siri srpstvo i da uci svoju decu o njihovom poreklu, pripadanju i ostalom.
Koju odluku? Decxko, ja ih ne krivim ako decu žele da odgajaju kao lojalne gradjane druge države. Naprotiv. Mislim da bi licemerno bilo da ih uče nekom srbovanju ako ih ič ne zanima Srbija ili da se jednoga dana vrate ovde da podignu ovu zemlju na noge svojim stečenim znanjem, iskustvom, etc.
Ovo što ti opisuješ bi mi prikladno bilo samo za slučajeve tih koji žele da ostanu u kontaktu sa maticom i planiraju da se jednoga dana vrate. Inače, ne vidim svrhu. Asimilovaće se kroz dve, tri generacije inače, volens-nolens.
TL:DR, inače, ako neko hoće da sačuva kulturu, sačuvaće je. Ako neće, jebiga. Treba da postoje u dijaspori naši kulturni centri itd, kao što i ostali narodi imaju.
Neka kucaju na internetu - Srbija, Srbi, itd.
Hoće, boli ih kurac.
Imaš pet učiteljskih fakulteta u Srbiji koji školuju promašen kadar jer će ih uskoro biti više nego dece u školama (ovo govorim iz iskustva, ne lupam). Svaki građanin Srbije može provesti 180 dana legalno u EU, neka uzmu jednu učiteljicu, daju joj stan, hranu i 1000 evra mesečno da im za 170 dana nauči decu srpski - živa reč je duh jezika, kakva knjiga za skupljanje prašine.
Nego, kao što prvo rekoh, boli ih kurac. Za hiljadu evra možeš leti kupiti 50 gajbi piva svojim žednim suseljanima da pokažeš koliko si mudo u Švabiji. A posle iz Švabije kukati kako ti je potrebna knjiga za učenje srpskog.
EDIT: Švabija je ovde slučajno jer tamo znam najviše ljudi...
Морам да се сложим са овим.
Иначе матори , ценим да си копирао текст ,али ако ниси ,свака част на труду.
Већ дуже време размишљам да напишем нешто на ову тему, па рекох ајде да пробам. Није копирано већ писано данас. И даље сматрам да је ова књига неопходна, која би представљала нешто што је за Јевреје Талмуд, који иначе описује њихову историју онако како је они доживљавају и верују у Бога, то јест верују у избављење и своју историју представљају кроз призму вере. На крају крајева, сматрам да оваква књига не би донела никакву штету већ би само могла да помогне. Треба се угледати на Јевреје...
Lol. Mislim da je takav pristup savršeno pogrešan.
На шта ти трошиш драгоцене неуроне, јеботе.
Jovičić ipak napravio dupli? :))
Sljivicu, Jovicic mnogo razumnije rezonuje, koliko god to cudno zvucalo.
У дијаспори нагло се губи језик. Деца наших исељеника га не науче ваљано, а све чешће га уопште не уче. Треба се припремити да у дијаспори опстанемо као народ - чак и ако изгубимо језик. Не морамо изгубити дух, културу, самосвест. Да је то могуће пример су Јевреји. Три и по милиона Срба у иностранству нагло се топе, нестају. Држава не чини ништа. А народ је углавном збуњен и слуђен, и треба га, од тешких поремећаја памћења, избавити.. Треба га научити: које су то вредности, зарад којих Срби у Аустралији, Канади, Немачкој...треба да остану Срби? Зашто иза више гора и река, преко мора и океана, већ укорењени на туђем тлу, треба да негују српско чувство и зашто да га преносе на потомство? Потребан нам је "Требник Српства", буквар наших највећих националних и културних вредности, поука из историје и политике, књижевности и уметности - невелико али спасоносно дело, сугестивна прича о прошлости, строго с љубављу написана због будућности
У ова тешка времена, пуна превирања и опасности по наш народ, осећам се дужним да вам пренесем поруку Срба из расејања, који траже хитну помоћ: опстанка ради, не први пут, моле да им отаyбински научници, као духовну и моралну храну, зготове један "Требник Српства". Требник је њихова реч; а употребљени су и изрази "Катихизис Српства", "Бревијар", и понајчешће - "Буквар Српства", јер се сматра да су Срби у националном, а то у великој мери значи у културном и у религијском погледу - народ углавном неписмен или збуњен и слуђен, који треба или описмењавати или од тешких поремећаја у памћењу избављати. Јер такав какав је, избледеле свести и танушних знања, на путу је пропасти. Ако се томе дода и врло низак наталитет, поразан однос између броја порођаја и броја умрлих - српски народ би могао бити осуђен на доста брзу смрт. Историчарима не треба доказивати да су народи смртни као и људи.
Вапаји за букваром, за требником, за катихизисом Српства долазе нам, рекох, из расејања. Преко три и по милиона исељених Срба нагло се топе, нестају. Држава не предузима готово ништа. Најсамосвеснији међу Србима из расејања траже хитну помоћ. Јер ни интелигенцији нашој није јасно, нарочито ако је успела да се укорени у туђе тле, зашто треба да негује српско народно чувство и зашто да га преноси потомству које ће живети тамо далеко, преко више гора и река, преко мора и океана? Које су то вредности зарад којих Срби у Канади, Аустралији, Немачкој, на Новом Зеланду итд. треба да остану Срби, не само сећајући се порекла него и даље негујући српску самосвест?
Нагло се губи српски језик: и старији га заборављају, а деца га ретко ваљано науче или га уопште не науче. Језик се губи јер је изгубљена она древна мудрост која подсећа: колико језика знаш - толико људи вредиш. Има, не баш мало, Срба и њихове деце који се свога језика стиде и труде се да га што пре забораве; уместо да схватају да су у преимућству, јер знају свој матерњи језик и језик нове средине, па су предодређени, ако нешто заиста вреде, да одиграју улогу градитеља мостова између двеју култура: своје отаyбинске и новоприхваћене. Додаћу још нешто: треба се припремити да у дијаспори, као народ, опстанемо чак и кад језик изгубимо. Не морамо и не смемо изгубити дух, културу, самосвест. Да је и то могуће - пример су Јевреји, који су то што су и без свог језика, али солидарни, верни мојсијевској традицији, ослоњени на Стари завет, Тору и Талмуд.
Срби у иностранству нестају: постаће само шљака за нечију туђу историју.
Највећи број Срба у расејању биће дословно расејан, то јест ишчезнуће, послужиће само као шљака за нечију туђу историју; јер држава се досад тим судбинским питањем још није озбиљно позабавила; држава нема националног програма нити стратегије. Интелигенција, оптерећена свакидашњом борбом за опстанак, а и сама без неких основних знања о себи, о сопственој историјској судбини - није вршила притисак ни на владајуће ни на оне у опозицији, такође без програма, да се нешто озбиљно за наше спасење у дијаспори предузме. У дијаспори, као усталом и у матици, јер Србија је препуна апатрида усред патрије, будући да знатан део Срба и не припадају национу, него су обично, мање или више бесвесно, становништво, без јасних културних и националних обележја, односно са изразито негативним обележјима, без националне свести и самосвести, а тиме и људски деградирани, неприпремљени за виша јединства, виша и од националног.
Укратко, буквар Српства, требних Српства тражи хитно дијаспора, а ја бих рекао: неопходан је и усред отачаства. Тим пре и тим више што темељна реформа школе није изведена, па су у програмима из националних предмета остале и значајне празнине и многи фалсификати, што значи да до темељних промена ни у свести наставника, па према томе ни васпитаника, није дошло, иако је жудња за променама и препородом била огромна. А како нација, тачније влада и интелигенција, нису никад биле кадре, ни довољно сложне, свесне и видовите, да створе национални програм, тако је пробуђено национално чувство лутало, изопачивало се до гротескних стања и - поново усахло.
Хлеб за духовно гладне, у опстанку угрожене.
Неопходна је, уверен сам, та спасоносна књига, која би била много више него национална историја; књига у којој из историје проистичу како поуке, политичке и моралне, тако и поруке културне, уметничке и књижевне. Књига колико сажета и једноставна толико светлосна и поучна; заснована на елементарним чињеницама, а визионарска; писана строго, али и с надахнућем, с љубављу, оплемењена моралном лепотом да би деловала заразно, тако да је читалац не може оставити, него ће је, јер је привлачна, чешће узимати и читати, као вадемекум, и свима око себе препоручивати. Дело историјско, али чудотворно, ни у једном трену сувопарно ни досадно, у коме све треба да је тачно, проверено, али и одуховљено, јер су националне врлине, као и мане, узнесене до универзалних жаљења, поука и опомена. Другим речима, сугестивна прича о прошлости и о горком историјском искуству требало би да помогне у разумевању савремености, у сналажењу у данашњици, у осветљавању будућности.
Смеју ли се историчари оглушити о ову молбу? Стварање буквара или требника Српства није напорни научно-истраживачки труд; то је са-мо часна обавеза да се ваљано умеси и савесно испече хлеб насушни за духовно гладне и у опстанку уг-рожене. Ако се имају знања, а доиста је реч о елементарном знању, потребни су једино љубав и надахнуће да се зачне и роди то невелико, али спасоносно дело, појас за спасавање на узбурканој пучини савремене повести.
Ова насушна књига никако не би смела премашити 200 до највише 250 страна; а морала би бити савршено прегледна и јасна, лепо илустрована, стилски беспрекорна, као штиво - питка.
Историја, светосавље, задужбинарство, косовски мит.
Велике епохе српске цивилизације - нестручњак који је пред вама покушао би само да наговести.
Епоха велике сеобе народа, па и Словена, из постојбине у нове земље, данашње отаyбине; прима-ње хришћанства и прелазак из при-митивне заједнице у цивилизацију. Доба Ћирила и Метохија - њихово велико дело: стварање писма и књижевног језика. Прелазак из праисторије у историју (Све то у врло кратким и јасним потезима, као што се приповеда бајка, имајући у виду да читаоци којима је књига намењена немају за читање ни превише времена ни дугог даха; јер и они школовани, укључујући и високе стручњаке, духовно и културно су опустошени.).
Срби на тлу Римског царства, односно Византије - источног дела Римског царства. Прве српске државе и њихово окружење и, посебно, епоха Немањића: њене трајне тековине. Парадоксалан однос према Византији: прихватање њене културе уз афирмацију сопствене државности и културе - кроз сталну борбу са Византијом и опонашање Византије. Модел је то и за потоња понашања: "Удар нађе искру у камену" то јест: и од пријатеља и од непријатеља треба непрестано учити, стварајући такве националне вредности које су и универзалне; вазда отворени за туђе вредности, мудри народи их усвајају, то јест - преображавају у сопственост. Пример за то је Светосавски дух као трајна вредност и путоказ. Средњовековни манастири - огњишта духовности, културе и уметности. "Задужбинарство, чији су темељи у средњем веку, постало је велика традиција у Српству и у потоњим вековима. Српски владари - државници и свеци. Српске жене - учеснице у чувању и стварању националних све-тиња: од Јефимијине "Похвале кнезу Лазару" до "Тражим помиловање" Десанке Максимовић.
Изостанак хуманизма и ренесансе у српској историји.
У том буквару или требнику нипошто се не би смело дозволити прећуткивање рђавих искустава нити умањивање српских мана и порока. Још од епохе Немањића Срби испољавају кобну склоност ка расколима и ка смртним сагрешењима. Очигледна је трагичка кривица Срба за несреће које су их сналазиле и пратиле. Распад и узроци пропасти Српског царства. Косовско опредељење, косовски мит и косовска лекција: шта значи "царство небеско"? шта је "небеска Србија"? (Косовски циклус епских песама, свест, уметност и књижевност на њему саздане). Пад српских земаља: Србије, Босне и Херцеговине. Особени положај Дукље, Зете, то јест - Црне Горе.
Доба ропства под Турцима и трагови тог ропства. (Романи-хронике Иве Андрића и његова докторска дисертација). Која су добра извучена из зла? Улога Цркве под Турцима.
Последице непостојања хуманизма и ренесансе у култури Србије. Једна оаза континуитета и слободнијег развоја културе: посебан положај Дубровника, називаног "српском Атином".
Доба великих сеоба Срба. Поруке тих честих, и малих и великих сеоба. Највећа сеоба: сеоба крви. Претварање Срба у Хрвате, у муслимане, у Шиптаре, у Мађаре, у... роман "Сеобе" Милоша Црњанског. Срби у Средњој Европи: симбиоза византијске духовности и барокне културе, извесна надокнада за неостварену ренесансу. Европски прос-ветитељски дух Доситеја Обра-довића.
Српски устаници и српски епски дух. "Нека буде што бити не може!" Циклус народних песама о устанцима и борбама за ослобођење. Револуција у српској култури, књижевности и језику: Вук Ст. Караyић - његово реформаторско дело и улога у европском романтизму. Славна прошлост као извор снаге и надахнућа за подвиге у устанцима. "Песма нас је одржала - њојзи хвала!" ("Змај: "Песма о песми") Петар Петровић Његош, идеолог јединствено Српства, чувар косовског мита. Стварање нових српских држава кроз "борбу непрестану". Нови расколи и трагични сукоби: Карађорђевићи и Обреновићи - исцрпљивање, током деветнаестог века, у династичким борбама. Нови државни почеци са неписменим владаоцима. Провалија између "светлости средњег века" и заосталости неписменог мноштва усред деветнаестог и двадесетог столећа. Опасне последице кидања континуитета између средњег века и модерног доба. Српска култура у развалинама, као остатак остатака. Кобна оштећења и у српској свести. Васкрс нове националне свести, поноса и самосвести: Бранково "Коло", "Хеј трубачу с бојне Дрине" Стевана Каћанског, али и Стеријина критика родољубаца. Допуњавања између Кнежевине Србије и Војводине Србије, али и неизбежна противречја између делова разбијеног српског народа. Срби "трију закона" - последице сеобе крви, зрачења, утицаја и притисака различитих религија и цивилизација. Тешко достижна хармонија, неостварено јединство упркос разликама, разлике су надјачале сродност.
Двовековна борба за уједињење и ослобођење српства.
Двовековна борба за ослобођење и уједињење Српства. Босанско-херцеговачки устанци. Српски народ суочен са моћним царствима и државама: Турском, Аустријом и Аустро-Угарском; Венецијом, Русијом и Немачком; Француском и Енглеском. "Травничка хроника" Иве Андрића. "Остајте овдје" Алексе Шантића.
Балкански ратови и Први светски рат. Проблеми Македоније и Босне и Херцеговине. "На Вардару" Војислава Илића, "На Дрини ћуприја" Иве Андрића, ратни циљеви Србије. Идеје југословенства као идеал и опасна замка. Беседе Николаја Велимировића. Замисли Јована Скерлића и Јована Цвијића. Ратни циљеви Србије. О српској наивности и великодушности, које су се убрзо осветиле.
Нове српске епопеје 1914-1918. Албанска Голгота и Солунски фронт. Помоћ добровољаца из дијаспоре угроженој отаyбини. "Плава гробница" Милутина Бојића, Дучићева "Химна победника", "Српска трилогија Стевана Јаковљевића, "Време смрти" Добрице Ћосића.
Срби у Југославији. Жртвовање за Југославију, утапање у Југославију и занемаривање Српства због Југословенства. Илузије Александра Првог Ујединитеља плаћене животом. Интегрално Југословен-ство и центрифугалне силе.
Срби и комунизам. Ново искушење и ново отуђење: револуционарни идеализам и интернациона-лизам као нови мамац. Кобни узроци: руска револуција и социјализам руског типа: "Време зла" Добрице Ћосића. Српски народ губи сопствени пут.
Срби и Други светски рат. Због верности савезницима (западним демократијама) - шамар Хитлеру, 27. марта 1941. Антинацистичко и антифашистичко опредељење Срба. Распад Краљевине Југославије. "Сто за једног", нацистички и усташки геноцид. Највећи српски непријатељ: брат Каин (Хрвати). Хрвати и Словенци у Трећој интернационали. Искушења социјализма: губљење и поништавање још недовољно сазре-лог српског демократског искуства.
Српски расколи, распарчавање српског националног бића
Српски расколи у Другом светском рату. Два покрета отпора, четнички и партизански. Партијски злодух: занемаривање свесрпског националнго интереса. Вредности и опсенарство партизанског покрета и социјалистичке изградње у другој Југославији. За разлику од хрват-ских и словеначких комуниста, српски комунисти изневеравају и жртвују српске националне интересе. Четнички покрет - у зачараном кругу традиционализма, са илузијама о западним савезницима, одла-жући тренутак акције и губећи корак са убрзаним ритмом рата, губи се на странпутицама и пада у ћорсокак. Српска трагедија којој су допринели оба покрета. Сарадници окупатора: Милан Недић, његово жртвовање и заслуге у спасавању избеглица; утопијски прагматизам Димитрија Љотића, који умишља да бира између два зла мање зло, приклања се нацизму оцењујући комунизам као већу опасност. Размишљања у духу апостола Павла: о добру у злу и злу у добру, о путу у пакао поплочаном добрим намерама.
Срби у Титовој Југославији: систематско разбијање српске националне свести и распарчавање српског националног бића. Измишљање нових нација черечењем српског народног тела, и стварање услова за распад друге Југославије. Слаб имунитет Срба и огромна наивност у односу на нове идеје чија је суштина србофобија. (Један од узрока лаковерности: празан простор који је остављала православна духовност, јуче за револуционарне пустоловине, данас за секте). Тито - човек огромног успеха а ништавног дела. Титов историјски подвиг, промашај и апсурд: стварање Југославије намењен брзом распаду. Лицемерје и демагогија у, на изглед спасоносној, политици "братства-јединства". Превара и изневаравање "братства-јединства": озакоњујући државност република, Тито ствара услове за распад и друге Југославије.
Неискоришћени и узалуд просути, неоплемењени заноси родољубља
Слом социјалистичке Југославије и грађански рат. Улога великих сила Запада: подржавање центрифугалних снага, сепаратизма и сецесије. Српски народ изненађен, потпуно неприпремљен за посткомунистичко доба. Парадоксално: жртва комунизма брани комунизам, а увозници и заточеници комунизма (Словенци и Хрвати) - главни антикомунисти. Апсурд за апсурдом: губитник у Југославији брани Југославију да би при том био и осуђен за разбијање Југославије. Главни кривци за југословенску трагедију нису Срби. Срби нису ни припремили ни започели рат. Коме би требало судити?
Буђење српске националне свести после смрти Јосипа Броза; злоупотреба пробуђеног родољубља и гушење рада на темељном препороду. Узалудно просута енергија српског анрода; неискоришћени и неоплемењени заноси родољубљем. Поновно, на место интернациона-листичког сад мондијалистичко, уништавање српске националне свести: стварање комплекса о српској кри-вици и српској инфериорности. Историјски фалсификати и даље на позорници. Недовршене реформе у Србији и Црној Гори: школа без бусоле, привреда у хаосу, култура оптерећена фалсификатима односно последицама вишедеценијске титоистичке (лењинско-стаљинске) прошлости, што се изражава као ниска и поремећена свест више поколења у Србији и Црној Гори, особито као неразумевање свесрпских интереса. Српски народ изван треће Југославије - у Крајини, Босни, Херцеговини, Хрватској, носилац ренесансе свести и родо-љубља, али без довољне подршке из Србије и Црне Горе. Није довољно схваћено да је спасење у култури, свесрпској и јединственој, а не у примитивним видовима национализма. Злоупотреба пробуђеног и егзистенцијално угроженог српског народа. Нови српски расколи.
Српски народ у жрвњу: ужасни притисци европске заједнице, САД и НАТО пакта, који спроводе замисли новог светског поретка. Санкције српском народу - злочин великих сила. Блокада на Дрини - поновна југословенска издаја свесрпских интереса. Остваривање, по Србе, најгоре политике: "Србе на Србе!" Трагични исходи: "Највећи враг је Србин себи сам"; нове сеобе и губитак српских крајина; нова исељавања, особито млађих стручњака, у иностранство. Три и по милиона Срба у расејању. Огромна дијаспора, без озбиљне подршке матице, на беспућу. Покушаји организовања. Велики узори: светионици из даље прошлости - Доситеј и Вук; из ближе прошлости - Пупин и Тесла.
Губитак низа дојуче српских земаља и трагедија избеглица.
Нове илузије и нови опсенари. Криза елите је изазвала кризу нације. Распад морала. Затајиле готово све духовне силе: јер нису биле ни довољно духовне ни праве силе. Српски народ, изневерен од својих вођа и своје елите, остао на цедилу, упрљан, жигосан, осуђен. Потпуни пораз српске памети услед несхва-тања духа времена у коме се живи; Срби нису разумели колики је значај медија данас. Срби - то значи српска интелигенција, српска мисао, српска политика. Катастрофални пораз Срба у медијском рату у коме нису ни учествовали, јер нису појмили дух времена. Свемоћ медија и диктат једне суперсиле уништавају демократију. Демократија и права човека данас су компромитовани појмови. Америчка империјалистичка демократија као превара: епоха неототалитаризма.
Како у хаосу крчити нове путеве препорода, спасења, преображења? Како стварати духовне, моралне и културне претпоставке за обнову нације и државе? Неговање духа и духовног јединства. За нове симбиозе традиције и модернитета. Срби у расејању и Срби у матици, ако желе да опстану, морају се духовно ујединити градећи нове мостове и нове синтезе. Зашто Срби у расејању треба да негују свој језик и своју културу? Због којих трајних вредности? Које су српске моралне вредности чак и изнад других? Живети и делати "по правди Бога истинога". Дубоко етички смисао химне "Боже правде" какву нико нема. Верност пријатељима која нас је скупо стајала, а неверство "традиционалних савезника" који су нас бомбардовали свирепије од нациста и, у најтежим приликама, напустили нас. Песму налик на "Остајте овдје" Србима нико од јужнословенске браће није испевао. Добро нам је злим враћено.
Чојство и јунаштво, Српство и хуманост - недељиви су. Српски национализам није био, нити икад сме бити, у опречности са хуманошћу, са европејством са космополитизмом. Он се у њих уклапа као део у целину.
--------------------------------
Дајте своје мишљење везано за ову тему или пак изнесите образложене аргументе ако јој се противите. Живели!