Profesori su ti govnari.
Jel postoji neki podatak koliko je tuča car Dušan imao u svojim pesnicama?
Total fights 58
Wins 50
Wins by KO 44
Losses 6
No contests 2
Glavni krivci: Krstasi i njihovo osvajanje Carigrada 1204 i kasnije Kantakuzen, realno.
Pre bih rekao da je Dusan iskoristio slabljenje Vizantije da prosiri svoju teritoriju nego sto je on sam svojim delima oslabio Viz carstvo pa otvorio put Turcima da dodju na Balkan. Mozda je pocetak problema jos u vreme kad je bila bitka kod Mancikerta..
Што се тиче уопште икакве историје сем интрига међу Немањићима и крупним племством, готово да нема икаквих података.
Војска је за време Немањића добила оно што се обично неоправдано назива феудалним моделом: дакле, стајаћа војска је била практично непостојећа (први који су је увели били су Османлије). Највећи део војске регрутован је са властелинстава, која су, зависно од величине, давала одређени контигент на владарев позив. Властелин је морао да на позив владара (писмом) дође на одређено место у одређеном времену, потпуно опремљен о свом трошку, заједно са војском коју је такође опремио о свом трошку. Степен заповедништва је, наравно, зависио од висине племићке титуле. Властела је чинила елитну тешку коњицу, док су власи (намерно малим словом) и зависно становништво чинили лаку коњицу, пешадију и помоћне одреде. Војском је обично заповедао сам владар, што је утицало на његов престиж. Најистакнутији ратници међу Немањићима били су краљ Стефан Урош II, краљ Стефан Урош III (Дечански) и, посебно, краљ/цар Стефан Душан. У случају мањих, споредних операција заповедао је "велики војвода". Тако је краљ Стефан Урош II (Милутин) у Малу Азију 1312-3. под вођством великог војводе Новака Гребострека. По рангу заповедништва испод владара био је војвода, који је морао бити слушан попут самог владара.
Цар Стефан Душан је своју властелу ослободио свих дажбина и работа, да би што ефикасније обављали војну дужност (члан 42. "Душановог законика"). Казна за неодазивање не постоји у тзв. Душановом законику, али постоји у тзв. "Јустинијановом законику" који је такође чинио једну од основа правног система. Према њему је непослушни властелин имао бити убијен, а његово имање предато цару. Према члану 192. "Душановог законика" цар је лично судио дезертерима, а може се претпоставити да је за то примењивана најтежа казна.
Једини стално наоружани ратници у српској земљи, сем најамника, било је племство које је боравило на двору. Двор је био нека врста школе за младе великаше, где су се учили свему и свачему, али пре свега им је испиран мозак да је владар центар света. Такође је властела била обавезна и да на царев позив дође и борави на његовом двору, где би обично обављала неку дворску службу. Ово је такође један од трикова који је примењивао владар да би ослабио везе великаша и његове земље. Краљ Луј XIV је, на исти фазон, успео да централизује Француску, тако што је приморао сво крупно племство да живи у Версају. Како било, део овог племства је обично чинио личну гарду владара у време мира. Оваква гарда је често помагала у изненадним, кризним ситуацијама, као што је била побуна вође турских најамника Мелека (1311) или битка на Велбужду (1330).
У регуларним околностима је рок за скупљање војске вероватно био око месец дана, а рок ратовања од 1 до 3 месеца. Свакако су сви гледали да рат што брже прође, јер је финансијски рат врло брзо девастирао слабашне средњовековне економије. У случају ванредних околности, као што је била битка на Велбужду, није се могло чекати, већ је краљ кретао напред, док су се они који су могли стићи владара спајали успут.
Црквена властелинства су скоро по правилу ослобађана војне обавезе. С обзиром на то да је црква била највећи велепоседник у држави, јасно је да је то доводило до хендикепа војне моћи; али је црква исто тако била непроцењиво важан идеолошки фактор. Свештеници су често били присутни међу помоћним трупама због тога. Један од архијереја српске цркве увек је путовао уз владара. Манастирска властела имала је обавезе чувања и оправљања манастирских утврђења, и чинила је оружану пратњу игумана и других црквених великаша у путовањима. Такође, после битке на Марици су постепено и црквеним властелинствима увођене војне обавезе.
О томе колико је војника овако могло бити дигнуто можемо само нагађати. У суседној Угарској је, према одредбама Темишварског сабора из 1397, великаш морао дати једног лаког коњаника на 20 људи, као и деветину прихода на војне потребе. Но чак и кад бисмо слепо пратили овај шаблон, ми ни у најгрубљим цртама не знамо колико је могло бити становника у средњовековној Србији и у једном моменту.
Приморски градови су такође давали војне контигенте који су утврђивани посебним уговорима са владарем. Познат је случај Будве која је цару давала 50 наоружаних војника са заповедником на коњу, али само ако је цар ратовао на простору између Скадра и Котора. Цару је такође према уговору припадало 10% будванског ратног плена. Од времена кнеза Лазара је војна обавеза у случају рата увођена и за Дубровчане који су имали поседе у српским земљама.
Заједно са баштинском војском, постојала је и пронијарска. Пронија је посед који владар даје неком властелину за верску службу, није наследан и враћа се владару чим пронијар нешто не испуни. У овом случају нас проније не занимају много, пошто су њихове војне обавезе у време царства биле практично идентичне баштинарским, једино што су пронијари имали већу мотивацију да буду војно активни.
Најамничка војска била је стално активна. За разлику од баштинске војске, она је плаћана готовим новцем. Они су често улазили у владарску гарду и често су обучавали младе племиће на двору. Први помен страних најамника је из 1216, када краљ Стефан (Првовенчани) помиње да су његови стричеви најмили "Фруге (Франке), Турке и друге народе" против његовог оца. Од времена краља Стефана Уроша II (Милутина) се значајно умножавају вести о најамницима (Кумани, Турци, Татари, Осети, западњаци). Овде имамо један занимљив помен из страних извора: у италијанском витешком роману Fortunatus Siculus ossia L'Avventuroso Ciciliano" се помиње пет незадовољних барона, француских присталица, који су после Сицилијанског вечерња (1282) напустили Сицилију. Један од њих, Ulivo de Fontana, је са десет пратилаца ступио у службу српског краља, који је могао подићи 20.000 коњаника. Један натпис из Тревиза из 1304. помиње неког Franciscus de Salomone који је постао витез у војсци краља Стефана Уроша I. У бици код Велбужда је краљ Стефан Урош III (Дечански) имао у служби Шпанце. Бугарски цар Михаило је имао најамнике из неколико народа.
Стефан Душан је преферирао западне плаћенике. Тако је 6.9.1336. Венеција пустила 300 плаћеника који су ишли за српске земље, да би постали део телесне гарде српског краља. Пет година касније Венеција је забранила српском краљу да врбује плаћенике на њеној територији, што указује на то да је ово раније чинио. Јовану Кантакузину је дао немачке најамнике за освајање Бера 1343, а одред од 300 Немаца под командом једног римокатоличког команданта 1355. помиње Филип Мезијер у једном писму. До пада српских држава су најамници остали значајан фактор.
Највећи број најамника се помиње за време краља Стефана Уроша II (2000 Кумана и 1500 Туркопула). У време битке код Велбужда помиње се око 1000-1500 најамника. Они су обично отпуштани чим би за њима престала потреба. Тако се практично одмах по бици на Велбужду шпански најамници помињу у Дубровнику на путу. Наравно, било је оних који су дуже служили: вођа телесне гарде Стефана Душана, Палман, боравио је у Србији око 22 године (1333-1355). Цене најамника за овај период нису сачуване.
Што се тиче наоружања, свако веће село је имало бар једног ковача. На већим властелинствима постојала су насеља која су се само тиме и бавила. Само владар и властела су имала приступ квалитетнијем оружју и опреми, које су махом куповали из западне Европе посредством Дубровчана. Покаткад се оружје увозило из Византије и директно из немачких земаља. Српска војска је вероватно стављала акценат на тешку коњицу и лаку пешадију. Колико је тешка коњица могла бити застрашујућа показује пример битке код Трипоља (1402), када се османска војска разбежала пред коњаницима деспота Стефана Лазаревића. Први мајстор за топове у српским земљама био је Милош Радославић, Дубровчанин, који је 1386. стигао у земље кнеза Стефана Лазара.
Српска војска је у битку обично ступала у два или три дела. Делови су подељени у два реда, с тим што је предњи чинила тешка коњица, а задњи пешадија и лака коњица. Српска војска је често користила планински терен да поставља разне замке које су онемогућавале озбиљне нападе (угарски походи 1355-6, 1359; битка код Плочника 1386; ратовање Ђурђа и Лазара Бранковића и челника Мусе против деспота Стефана).
Могуће, мада се мени Византија чинила жилавом све до самог краја. Пре бих рекао да је главни разлог била битка код Косе-Дага (1243), када су Монголи практично уништили селџучки Румски султанат. Његово уништење је изгледа довело до турских миграција на запад и осамостаљивања бегова на крајњем западу (под условом да је Осман заиста био селџучки бег), који су односе релативног пријатељства између Византије и Рума претворили у бесконачне пљачкашке походе.
https://www.youtube.com/watch?v=i7V0LIxHtt8
http://vukajlija.com/forum/teme/322-istorija?strana=33
car,koje je tvoje misljenje o teoriji fantomskog vremena?
Још једна глупост доконих људи:
https://en.wikipedia.org/wiki/Phantom_time_hypothesis#Criticism
I ja sam bio uveren u to, ovaj Dinic mi potkopa veru sa ovim
фантом тајм лол
pa kolko su prebogati onda bili ti kraljevi i to sve, kad ima tako da plati svoju gardu najamnika njih 300...koje su to jezive pare bile u pitanju.
I kad citam tako, kao otisli na svetu goru, ovom manastiru ostavili ovolko zlata, onom onolko, onom tamo kovceg zlata....odakle tolko jbt, ko da su bili beskonacno bogati.
e, a kako se vrsio ratni plen, kako je to funkcionisalo? Kad kazu da je tako posle neke bitke vojska pustena da uzme ratni plen, jel to bilo neko pravilo kako se deli ili je svako za sebe otimao sta je stigao? Pa ovaj jedan ukrade kozu, ovaj drugi neko zlato itd?
daj nesto o toj dusanovoj licnoj gardi, jel su stvarno svi bili preko 2 metra
Mislim da to "dva metra" u praksi znaci 190cm.
Iz vise razloga sumnjam na to:
-ljudi od 2 metra su mahom nakaze
-prosecna visina na balkanu danas je 180cm a pre 1000 godina bila je otprilike 170cm jer se inace u svetu prosecna visina menja prema gore svakih 100 godina a kamoli 1000
-to znaci da su ljudi od bukvalnih dva metra su u to vreme bili jos vece nakaze
-ne verujem bas da su se ljudi merili u to vreme i da je svako znao koliko tacno ima cm
-verovatno je tih 2 metra figurativno i realno negde izmedju 185-190cm
Skoro je bilo u novinama da je prosečna visina za muškarce u Srbiji 1896 bila 167,4 cm, pa ako je tada bilo tako, koji su tek to bili midžeti 500-600 godina pre toga. A normalno da neko ko se rodi i odrasta u vladarskoj porodici će fizički biti razvijeniji od nekog običnog paora samo što 214 cm stvarno deluje kao ozbiljno lupetanje. Ne verujem da je ljudima tada bila takva genetika da su svi bili prirodno po metar i po bez obzira u kakvim uslovima živeli. Isto kao što kažu da je za vreme Rima životni vek bio fazon 30 godina. Ta statistika se odnosi samo na onu najgrđu sirotinju koja je mogla da umre i od neopranih ruku. Ko je živeo u normalnim uslovima verujem da je mogao da bude i visine i da živi dugo i za današnje standarde a čak ni ti vladari i kraljevići nisu baš vodili ne znam se koliko računa o higijeni, naročito oni ogavni Franci.
Нешто мало додатних напомена о војсци:
Виши сталеж је демонстрирао своју спремност и на витешким турнирима у познијем периоду. Први могући помен тога је био баш у време Стефана Душана, где је властела награђивана златним и сребрним појасевима, мада су турнири карактеристика 15. века на нашим просторима (нпр. турнир у Приштини из 1435). Двобој је такође доста утицао на лични престиж великаша. Тако је 1150. године један српски војсковођа са титулом жупана у двобоју византијском цару Алексију I разбио визир за очи и ранио га, али је њему цар Алексије одсекао руку и тако га приморао на предају. Двобој је служио и као средство за измиривање дугова, што предвиђа тзв. Душанов законик у члану 131, где се туча предвиђа као средство за измиривање двојице војника (ако ко са стране помогне војнику, одсецале би му се руке).
Посебну војну целину чинила су тзв. крајишта, граничне области, чији су властелини (властелини-крајишници) имали много већу аутономију, али су зато морали да надокнаде сву штету коју начини страна војска, а седмоструку штету коју начини страни разбојник (чл. 49, 143).
Када је српска војска пролазила неким путем, села на путу била су обавезна да логистички снабдеју војску. Пошто је то био огроман издатак, у тзв. Душановом законику донета је одредба да две војске не смеју проћи кроз исто село (чл 135). Пљачка је била легитиман поступак само на страној територији.
Тврђавама се није придавао већи значај до 14. века и почетка великих кампања на југу. Од тада па до пада српских држава тврђаве постају нагло јаче и веће. У тзв. Душановом законику (чл. 127) се помиње да је становништво сваког града/жупе дужно да учествује на радовима на тврђавама. Ипак, у случајевима неких већих утврђења се доводило људство из више области. Тако је град Верију (Бер) оправљало 10.000 људи из свих земаља цара Стефан Душана. На сличан начин изграђена су утврђења Београда и Смедерева касније. Тако је рецимо археолог Марко Поповић (Београдска тврђава, Београд 1982, 84-85) утврдио према грађевинским карактеристикама да је један део бедема Доњег града изградила група зидара подно Космаја. Гарнизони су били много мањи него што би се могло очекивати: Верију је бранило 1.500 људи са малим немачким контигентом, Сервију је бранило 500, а Воден (Едесу) 200.
Војници су често носили и разне реликвије. Тако је заповедник Гинекокастрона, властелин Влатко, "носио светиње у недрима". Испред војске је обично ношен владарев стег, а и војне јединице су често имале сопствене стегове. Обично се онај ко је први забо владарев стег на противничко утврђење богато награђивао. Када је Јован Кантакузин заузео Воден 1350, стегоноши који је први забо стег дао је 1,2kg злата. Од музичких инструмената коришћене су трубе и бубњеви за издавање наредби.
Војску су пратили видари, који су при себи често имали и хируршка оруђа, посебно често за вађење стрела. На целом Балкану, ако не и у целој Европи, од оних који се предају, заробљавани су само великаши, док су остали редовно пуштани.
На крају ратовања сваки војник је имао право на 3 недеље одмора, током којих се ни на суд није морао јављати.
Могуће, искрено ме мрзи да проверавам сад.
I kad citam tako, kao otisli na svetu goru, ovom manastiru ostavili ovolko zlata, onom onolko, onom tamo kovceg zlata....odakle tolko jbt, ko da su bili beskonacno bogati.
Не могу ништа рећи пошто се о економским питањима средњовековних српских земаља једва ишта зна. Могуће је да у тим даровима има претеривања.
Према тзв. Душановом законику (чл. 61) војник је морао да покаже сав опљачкани плен. Ако је плен био са непријатељске територије, њиме је војник могао слободно располагати.
Има неких околних уговора. Тако су Дубровчани 1403. ангажовали српских 50 најамника са Луштице. Плаћеници су морали имати своје оружје, добијали су плату од 5 перпера месечно, уз то је Дубровник обавезан да им мења оружје, плаћа лекарску негу, и разменом ослободи ако их противник зароби. Уз то, најамници су узимали 4/5 ратног плена и као награду су добијали по 10 перпера за сваког заробљеног или убијеног непријатељског војника.
То за висину је ниђе везе, типична измишљотина као и висина Стефана Душана. Покушавао сам чак да нађем и ко је то измислио, али нисам успео. Један историчар уметности (или рађе шарлатан који се тако представља) се позивао на извесна мерења која је вршила некаква комисија на челу са владиком Атанасијем Јевтићем, међутим нит сам ја то успео да нађем у литератури, нити је један мој друг успео добити икакав одговор од СПЦ на то питање. Србољуб Живановић је својевремено вршио мерења скелета за који се верује да је припадао цару Стефану Душану и утврдио је да је висина око 190cm, међутим ми до данас нисмо сигурни да је тај скелет стварно цара Стефана.
Елем, оно што се зна о гарди Стефана Душана је у потпуности везано за поменуте немачке плаћенике, али то нужно не значи да нису и домаћи учествовали у истој. Већ сам написао о догађају из 1336. Морам напоменути да је 300 војника била уобичајена величина личне пратње: исту толику је водио цар Андроник III на састанку у Радолишту (1336). Са 300 људи је путовао и Јован Кантакузин на преговоре са одметнутим српским војводом Хрељом (1342)
Статистика каже 30 година зато што је много деце умирало. За период којим се ја бавим (1526-1792) просечна породица у Европи је рађала шесторо деце, од чега би четворо умрло до десете године. Остатак би често доживео дубоку старост.
-ljudi od 2 metra su mahom nakaze
-prosecna visina na balkanu danas je 180cm a pre 1000 godina bila je otprilike 170cm jer se inace u svetu prosecna visina menja prema gore svakih 100 godina a kamoli 1000
-to znaci da su ljudi od bukvalnih dva metra su u to vreme bili jos vece nakaze
-ne verujem bas da su se ljudi merili u to vreme i da je svako znao koliko tacno ima cm
-verovatno je tih 2 metra figurativno i realno negde izmedju 185-190cm
statistika kaže da ljudi od 2 metra pojebaše više no vi sa 1.67m
ne treba biti ljubomoran i pljuvati
u teretanu pa liječi komplekse
Ohoh znaci dvometras moj brat iz mrkonjic grada
Prema vatrenom oruzju koje sam imao priliku da vidim, ljudi iz 18 veka su bili nizi od danasnjih u proseku za 10 cm.
Иначе сви моји професори на факултету су имали негативан став према Душану и његовој владавини