Опојну ти моћ красоте, добро запажање, јебо матер
Po meni je najbolja srednja opcija, ali mislim da je vrlo teško u praksi to primjeniti, jer to zahtijeva od nas da imamo nekakav SWITCH koji nam omogućava da sad-pa-sad, mijenjamo svoj način govora, i praktično od nas zahtijeva da znamo maltene dva različita jezika.
Šta je ovo, post od pola Jovičića...Istina je je sve to što si rekao, ali ja ne vidim tu temu za raspravu. Osim što će neki navijač da uleti i vikne da pričaš srpski da te ceo svet razume, dole latinica i žargon u čitanke, a decu iz škole.
Шала мала, али заиста сматрам у говорном језику треба избегавати псовање ради псовања (није занимљиво), али исто тако треба избегавати лечење комплекса забашуривањем китњастим фразама и речима.
Pa mene baš zanima kako ste se vi postavili u životu po ovom pitanju. Jer tu morate da se opredijelite. Nema mjesta za suzdržanost, svako odlučuje kako će da govori.
Evo šta ja lično radim. U zvaničnim prilikama nastojim pričati književnim jezikom, a u svakodnevnim, opuštenim situacijama ispravljam samo one greške za koje smatram da su idiotske - npr. nikad ne kažem, niti sam govorio "šta hvali?" to mi zvuči idiotski, niti sam ikad govorio "medecina". Ali zato rutinski, bez i trunke stida kažem "Đeš?" "Kuš?" , "oblokavanje" "olešiti se", psovke koristim takođe, ali ne da bih psovao, nego kad to sama situacija zahtjeva.
Jednom sam bio s nekom kolegicom i ona mi je rekla "Aj me fotografiši" Meni je došlo da se ispovraćam. Svak normalan kaže "aj me uslikaj" i to mi je zvučalo jako izvještačeno.
Al opet, meni se čini da sam ja malo previše opušten po pitanju jezika i da bi možda trebao da izbacim i to "đeš", "kuš" , mada nisam siguran.
jovičiću, koliko si upoznat sa funkcionalnim stilovima i pojmom "stilistička kompetencija"?
pošto se tvoje PROTIV u stvari jednostavno svodi na to: korištenje odgovarajućeg govornog stila u odgovarajućoj situaciji.
dakle, nema šta da se raspravlja, davno je utvrđeno da se, da bi bio kompetentan i prilagođen situaciji, treba govoriti stilom koji data situacija/sredina/momenat zahtijeva. :)
uz ugla nepismenog građanina, protiv. ali ne zbog razloga u prvom postu.
Zdravko Šotra kaže kakvim jezikom treba da se priča i nema tu puno da se raspravlja.
Pa to sam ja i rekao, da je najbolja srednja opcija, to jest, da govorimo u skladu sa situacijom. Ali je upravo problem taj switch, nije se lako prebaciti iz totalno uličarskog, kočijaškog stila, u književni standardni stil. Ako smo mnogo opušteni na ulici, onda nam se ulični izrazi potkradaju i tamo gdje ne treba. A opet, ako nastojimo izbaciti iz jezika sve nepravilnosti i vulgarizme, onda ćemo zvučati među rajom u kafani kao teški kompleksaš i kao da nešto glumimo.
Ja se izražavam uglavnom veoma pravilno, ali koristim mnogo idioma i žargonskih izraza. Vrlo sam liberalan po tom pitanju. Ali zbog toga nekad najebem, jer mi se tako neki izrazi omaknu gdje ne treba. I ti izrazi koji mi se omaknu uopšte nisu ni nepravilni, niti su neki teški seljakluci, već prosto pripadaju razgovornom, opuštenom stilu, a ja se nekad zajebem, pa ih upotrebim i gdje ne treba.
pa šta znam Jovičiću, nekao mislim da mijenjanjem svog načina govora izgubila neki dio svoje ličnosti
Bosanka sam, pričam ijekavicu, skraćujem riječi i volim to, volim svoj naglasak, kad pričam onako kako sam naučena to sam ja
ali mislim da svi trebaju da znaju pričati kako treba, standardno književni, jer ne može se sa svakim pričati JA POŠO JA DOŠO, VOJ, TUJ, BA, JA I BOLAN i sl :)))
na fakultetu pazim na svoj govor, kao što ću paziti jednog dana i na poslu, al kad se u kafani raspojasam sa društvom naravno da ću pričati onako kako pričam
znači da treba raditi na stilističkoj kompetenciji. :)
nekom ide bolje, nekom lošije, neko je talenat, neko mora da vježba. sve je u glavi. :)
naravno, to prebacivanje ide lakše ako posjedujemo dovoljan fond riječi i izraza u svakom od stilova, npr. iz žargona kad smo sa ekipom, iz knj. jezika kad smo u formalnoj situaciji, ili iz stručne terminologije kad pričamo/pišemo nešto u vezi sa poslom.
jbg, zamisli kako je meni bilo kad sam direkt ispred dragstora otišla u učionicu da predajem :)
Zipa vamo lulabi. Mislim da je uvijek ljakše poznavati dobro standardni stil i prebaciti se na ološki, nego obrnuto.
Jedan primjer
-Jebo ti mater svoju.
-Nemoj biti nekulturan.
-Dobro. Jebao ti mater svoju.
pa okej, glavni, tu imamo sreću mi koji smo odrastali u sredini/gradu/porodici/društvu gdje se govori pravilno, pa nam je lakše. a i čitanje je onako važan faktor :)
obrnuto ide teže, ali jebiga, šta ja sad tu mogu.
(ubr, jovičiću, samo da znaš da sam primijetila da si otvorio novu temu samo da bi iskulirao moj post na "jezičkim nedoumicama" :D)
Ja sam odrastao u porodici gdje se ne govori, samo udara.
Kod mene je najveći problem taj što je moj maternji, opušteni jezik, vrlo pravilan, jer sam iz grada i roditelji su mi obrazovani. On je sam po sebi dosta blizak književnom jeziku i zato nikada nisam osjećao potrebu da ga na bilo koji način mijenjam.
Međutim, takvim mojim stavom, (pomalo arogantnim) u mom su jeziku ostali brojni kolokvijalizmi koji mi se sad potkradaju i na faksu, i to me već nervira.
Tako dosta često kažem "trčat' , radit', ić', jest' " i sve ostale infiniteve skraćene za to krajnje "i".
Takođe, često kažem "doš'o, otiš'o, naš'o" itd.
Zatim "ĐE".
zatim neke idiome i poštapalice: "šta ja znam", "ko pijan plota", itd.
Ne vidim pitanje u uvodnom postu. Šta sad: ima za; ima protiv; ima ni za ni protiv - šta se od mene očekuje?
Ја сам сељан и свиђа ми се то, дакле не мењам ништа лололололол шумадијо родни крају твист твист, у теби на лер дају твист твист
ZA : Prilagođavanje vlastitog jezika standardnom književnom jeziku jeste ono čemu bi svaki obrazovan čovjek trebao da teži. Pravilnim izražavanjem činimo da nas drugi ozbiljnije shvate, a i sami sebe ozbiljnije shvatamo. Pravilnim govorom dajemo pozitivan primjer i drugima, da se i oni pravilno izražavaju. Time svjedočimo o sopstvenom obrazovanju i to je jedan od osnovnih uslova koji su potrebni da bismo se mogli smatrati intelektualcima. Zato iz svog jezika treba izbaciti poštapalice, regionalizme, šatrologiju, ulične izraze, skraćivanja riječi, skraćene rečeničke oblike, gutanje slova i sve tome slično.
PROTIV: Prilagođavanje govornog jezika književnom je obično proseravanje i zvuči vrlo rogobatno i vještački. To samo svjedoči o našoj iskompleksiranosti i težnji da budemo dio nekakve elite. Koliko god se trudili, uvijek će nam se potkrasti neki seljački ili ulični izraz. Ako čak i uspijemo potpuno profiniti vlastiti jezik, i ispraviti sve svoje greške, taj će jezik zvučati odlično samo u zvaničnim situacijama, a čim dođemo među normalno društvo ako i dalje nastavimo tako pričati zvučaćemo umišljeno i izvještačeno.
Srednja opcija: Treba jezik uskladiti sa situacijom, ovladati standardnim jezikom za korištenje u ozbiljnim, službenim prilikama, a u svim ostalim prilikama pričati normalno, opušteno, kako smo navikli.