Baš ovo. I ''Tihi Don'', ne daj Bože nikom. Oni opisi prirode me ubili u pojam.
Što se tiče drugih naših pisaca, ne volim Andrića da čitam, pa nikako.
Od stranih knjiga, nikad nisam gotivila ''Alhemičara'' od Paula Koelja, niti bilo koju drugu njegovu knjigu. E da, ni sagu ''Gospodar prstenova'' ne mogu, probala, pročitala tridesetak strana prve knjige i odustala.
EDIT: Promeni u 'knjige' u naslovu, života ti. :)
Neke knjige od kojih sam digao ruke i nisam procitao jer su me uzasno smorile:
-Gospodar prstenova
-Ana Karenjina
-Disksvet (Boja magije)
-Autostoperski vodic kroz galaksiju (tesko sranje)
-Der Prozess
-Robinzon Kruso
-Zan Pol Sartr - Mucnina
-Odiseja u svemiru 2001
-Sve od Stivena Kinga i Lovecrafta
-Tom Sojer
-i ubedljivo najgora bljuvotina: Igra prestola
Cekajuci Godoa.
U stvari, Godo me nije umorio, iznervirao sam se koliko je glupa knjiga.
Острво с благом. Узех ја, реко ово је класик, не би било познато да није занимљиво, кад оно... није толико лоше колико је споро и колико је радња једноставно досадна. Реално, првих 70 до 100 страна им овај капетан кења нешто а клинац кења о капетану. Стигао сам негде око тричетврт и баталио.
Аутостоперски водич, књига је генијална али ми се мозак прегревао после 30-40 страна, па сам морао да читам миц по миц... једва заврших, ал се вала нисам покајао.
Господар прстенова, архаични говор уме да смара у пичку материну, поготово кад је и нарација написана архаично. Прочитао све три књиге и захвалио богу што нема више. Књига је иначе добра, али ово је јебе да буде одлична.
Gospodar me smorio nacisto.
De ti pročitaj još koju knjigu...
Uh, znaju knjige stvarno smoriti, a ja imam taj problem da moram završiti svaku knjigu koju počnem, ne samo knjigu, nego i filmove, serije...
A mislim da me Andrić najviše smorio, Travnička hronika, Prokleta avlija, Na Drini ćuprija... i sve njegovo što sam bila prinuđena da čitam, sem pripovijetki njegovih, al to je vjerovatno zato što su kratke. Stvarno ne volim Andrića, i uvijek se svi zgroze kad to kažem, al jbg. Stariji ljudi kažu da je to do godina, da se Andrić treba čitati u zrelijim godinama, pa ko zna, možda ga nekad i zavolim.
Od ovih novijih stvari me jako smorila knjiga Jedi, moli, voli, koju sam pročitala pre neke dve godine na nagovor svoje matere. Iako ne čitam bestselere uzmem to da vidim šta je i smorim se ko nikada.
Све сам мислио да ћу прочитати на овој теми сем Водича. :)
Али, донекле ми је и разумно зашто ти није у почетку толико ишао.
Svaku knjigu Ive Andrića koju sam počeo da čitam sam batalio, probaću opet za nekoliko godina.
Veći broj knjiga epske fantastike, na preporuku drugara počnem čitati, ne vredi, ne volim taj žanr.
Od lektira, sećam se da su me ubili Robinson Kruso i Ana Karenjina.
Proces.
Казните ме због дјела!
Јао, Робинзон... јеботе, мени је требало 2 године да га прочитам, ал буквално... кренух негде у трећем разреду, стигох до пола, па у петом прочитам још пола на онај један дан-једна страна фазон и ето... рачуна се да сам прочитао. Иначе тешко срање. Мисим, лик је продао у робље дечка који му је спасао живот, јебо филозофију курвинску.
Najiskrenije rečeno, vi niste normalni ako vas to smara.
Uliks. Mada ga nisam dovršio. A planiram da mu se vratim. I Ilijada, ali strašno.
Које и због чега?
Џизс крајст,
Pa, nekih 98% knjiga koje ste pomenuli su fantastične i vjerujem da ćete ih u određenom životnom dobu pročitati i shvatiti da niste bili u pravu.
Елем, Бодлер ме је убио.
Алису у земљи чуда сам прочитао на силу, али баш преко курца, давно још. Контам да би било тако и сад.
Занима ме ваше мишљење по питању књига коју су вас толико удавиле у току читања да сте једноставни дигли руке или једва их довршили. Такође постављајте и лектире које су вас смориле током средњошколских дана.
Мене је сморило од Мана "Чаробни Бријег". Тотално сам инкомпатибилан са писцем у глобалу, нисам дигао руке, али сам се опако сморио. Бацам пеглу на Хегела и Фрома. Такође не готивим(НЕ ДА НЕ ГОТИВИМ НЕГО ЈЕБЕМ ВАС УСТА) Селимовића, Андрића, Ћосића и још пар мудријаша, који кроз форму писања на папир остављају утисакам као да читаш колекцију разних мудрих као и шатро мудрих мисли. Радња бачена скорз у други план. Брате поруке у књижевности треба да буду посљедице, никако изроци радње. Почео да читам Боја неба од Џејмса Рансија и прекинуо на четредесетој страници, једна од сморнијих књига, уз непознавање Византијске културе од стране пишча. Није ми јасно како је човјек уопште издао књигу. У средњој ме је смарало већину руских диела и предност дајем Ањи Карењини убједљиво. Његош, са Горским Вијенцом ме удавио скоро да сам дигао руке, додуше у средњој нисам готивио Епску поезију као што је то случај сада.
Навешћу још наслова, кад ми не буде мрско.