Не знам.
To uglavnom bolesni Amerikanci ... Ko ih jebe
Ja kontam da nešto nije baro sa glavom kod njih. Nemaju taj neki centar za kontrolu, jer, slažem se da je jebeno nemoguće da se ugojiš toliko, ako imaš trunku svesti o svom zdravlju.
ТОВЉЕНИЦИ НАПРОДАЈ!
Не, дефинитивно болест.
zapuštanje,depra,memla psihe,boles' brate.
Јебем ли га... Просто су болесници и што каже Кобе, "Амери". Требаш да имаш снаге за то јеботе.
Vole da jedu... I kenjaju da je ne moguće smršati. Ja bi njih u logor pa da viš kako će se istopiti za čas.
Inercija i entropija - drugi te hrani, hoće da te služi, nije mu teško da trčka oko tebe i ispunjava ti hirove, a kad naguraš 400 kila onda već mora da te natrpava jer mu žao da po celu noć plačeš od gladi. Sve bi ja to zaključavao u betonske prostorije sa vratima 50*50 i davao samo vodu, pa kad budu mogli da izađu, neka izađu.
Proširi se želudac natrpavanjem hrane koja se brzo svari, a goji, i malo po malo eto 600 kila.
Teške kosti i problemi sa metabolizmom!
Šalu na stranu, u Americi se čak traži da se vređanje ljudi na osnovu težine (da ih zovete debeljanima) izjednači sa rasizmom?! Jer nisu oni krivi što su debeli i smršali li bi kad bi mogli, ali moraju uneti 20.000kcal jersu konstantno gladni.
Ova je moj favorit: http://zena.blic.rs/Zdravlje/11729/Najdeblja_zena_na_svetu_smrsala_40_kg_uz_pomoc_seksa
Muža sažaljevam.
neradnici jedni. da imaju posao,a ne žele ga, umesto što primaju pristojnu socijalnu pomoć (jebiga, amerika), đavola bi ličili na tovljenike.
Мислиш, много по много?
Da, mnogo po mnogo. :)
Pa što niko u Etiopiji nije debeo, da oni nemaju možda loš metabolizam?
Неће да једу па то ти је...
tako što jedu. mnogo.
Лемајо, опаааа и ти си ту... Да знаш, планирам да те дефинишем...
l
Ne smeju dotvaraju usta da im ne bi neka mušica uletela, možda zbog toga
Vrlo interesantna tema. Ni ja stvarno ne znam kako je moguće baš toliko da se ugojiš, da toliko izgubiš kontrolu nad sopstvenim životom. I ja sam oscilirala, nekad punija, nekad mršavija, moram da pazim da bih bila u formi, ali nabaciti trostruku svoju masu je previše.
Ово ме одавно копка. Посебно психолошки профил људи који дозволе себи да своју телесну масу набију не на 150, не на двеста, не на триста, него на јебених 500 и 600 кила?
Ајде, мало си јаче грађе, висок, кружиш око стотке, улењиш се, не крећеш се, салата ти мрска, скочиш на 115... Слава ова, слава она, зима дође, не излазиш из кола, опала, 130 кила. Не кажеш себи, еј, јеботе, тријес кила преко норме, дај да оладим мало, него удри по слатком и масном. Па јебему матер, мнооооого је лакше смршати него угојити се, да не причамо о финансијском аспекту квалитетног гојења, где без сома динара дневно само на бела и црвена меса нема не можеш да пратиш темпо било каквог наменског програма исхране. Јок, на теби је да једеш воћа и салатице, квалитетног меса, да се хидрираш и бавиш неком аеробном активношћу... Али скренух са теме...
Једног јутра се пробудиш са 200 кила у гузици! И није доста! 250! 300! 400! Целих петсто! И чему вечито паламуђење типа, ''то је болест, то је психолошки поремећај, метаболизам функционише другачије код њега/ње, такве је конституције'', а с друге стране, не бих рекао да људско биће може да оповргне законе о одржању масе и енергије и нагоји се десет килограма од унетих пет. Камоли људско биће од пола тоне.
Опростите ми што сам написао увод збрда-здола и крајње немачко-појмовно приступио проблематици, али волео бих да чујем неке одговоре на питања која нисам поставио.