Последњи круг. Дуга вожња по трамвајским шинама. Тамна ноћ. Необично тамна. Врели задах летње вечери спушта своје тешке, суморне стопе на моја рамена. Нигде никог. Отварају се врата. Моја станица. Излазим. Пролазим поред сопствене зграде и настављам право. Поглед изгубљен на хоризонту. Нигде никога. Велики град. А ја сам. Мисли прелећу преко мојих скута, једна по једна. Смењују се брзо, као на покретној траци. Цео живот у двадесет секунди. Осећања хаотично лете свуда наоколо. Врата. Одшкринута врата. Страх од непознатог. Шта је иза? Јака емоција. Желим да знам. Стало ми је. Ја волим. Плашим се. Са друге стране ме чека или потпуни крах, понор, или светло, најлепши дан. Прилазим. Радознало покушавам да видим било шта иза истих. Тмина. Магла. Сила која ме привлачи. Осећам се безнадежно. Лоша карма. Тако желим да угледам те очи. А врата се затварају. Опет ништа. Исцрпљен. Сломљен. Без снаге. Седам на кревет. Не, немогуће. Очи, очи које нису пустиле сузу годинама уназад, влажне су. Подрхтавају. Непријатан осећај. Не знам шта, не знам како. Изневерио сам је. Изневерио сам себе. Беспомоћни уздах. Неуспели покушај говора. Отварам уста, а речи не излазе. Сломљена кола. На мојим леђима. Рањив као мало дете. Слеп за све осим за њу. Теже је него што сам мислио. Понос? Понос не постоји. Лако је умрети уздигнуте главе. Тешко је изгубити. Изгубити вољену особу због сопствене грешке. Тешко је пљунути на себе. А још теже је испаштати због својих глупости. Признати. Погазити своју реч. Због ње. Она је једина важна. Ма кога ти лажеш? Волиш је. Због себе. Не знаш како би без ње. Хаотичне мисли. Излази једно по једно слово. Причам тихо. Па још тише. Она слуша. Једно извињење за другим. Бришем сада већ мокре очи огрубелом руком. Признајем јој све. Говорим како се осећам. Реч по реч. Брзо. Па споро. Неразумљиво. Па опет кристално јасно. Она остаје без речи. Плаче. Кретену! Твоја прича ју је натерала на плач... Зовем је. Јак стисак руке. Никад јачи. Да се смири. Или да смири тебе? Смеши се. Па поново. И опет. Тамна ноћ се распада у парампарчад. Излази дан. Леп и сунчан.
----------------------------------------------------------------
Тако сам свестан да овој причи нешто дебело фали, али никако да је изменим и да укапирам због чега нисам задовољан тиме како је испала. Мада, ето, реко' да поделим са вама. То јест, знам шта јој фали, али опет...
Ova druga je odlicna Larry. Mozda cak i da ostavis bez kraja, tj bez da kazes da je hrcak. Meni je, vec na pocetku, u prvom paragrafu, bilo jasno da ce ovo moci da se na razlicite nacine protumaci. Malo me cak razocaralo kada si rekao da je hrcak.
Dobro pisete, majkumu lololo
Hvala Rahmetli. Nije to loša ideja, izmenio sam.
Ninoslav
Da imam tumor, Ninoslav bih ga zvao. Sličan bi bio moj Ninoslav meni: bezvoljan i gladan, mršav i nespreman da ubije domaćina. Lepo bismo se slagali, moj Ninoslav i ja.
Hahahah Ninoslav. Fino, kao neka psiho dečja pesmica.
Po meni, fali joj radnja. Ovo sto si napisao je vise kao neka poezija, nabacana gomila misli koja pravi neku atmosferu u glavi dok je citas.
Inace kratke forme pisanja mogu da dozvole svakojaka eksperimentisanja, na primer Valdemarove crtice su sasvim OK, ali cak i u prici o coveku sa bar kodom, on postuje osnovu, to jest, ono skolski , uvod, razrada, zakljucak. Ako je nesto sto su nas na casovima Srpskog ucili istina, onda je to to, ne samo u pisanju nego i u govoru, pogotovu kada treba da se izlozi neka ideja. Prica koja nema ni glavu ni rep je dokurcila u danasnje vreme, jer je svi svakodnevno koriste.
Није радња. Не мораш да је посматраш као причу и схватићеш да радња није неопходна. :)
Fali joj slika, pisana je filmično, kao scenario i treba da se iskoristi za kratki film uz naratora. Ništa drugo.
ТАЛАСОН
Име ти је Бандук. Ти си из лозе зидара. Твоје име значи: потпорни стуб.
ЈА РАДИМ И ПО ВЕТРУ И МРАЗУ И КИШИ НИШТА НЕ МОЖЕ ДА МИ ЗАСМЕТА ПОНЕКАД МОЖДА ЧУДНО КОМЕШАЊЕ У ОЧИМА КАДА СЕ ПОПНЕМ ВЕОМА ВИСОКО
Ти градиш, а не знаш ни коме ни чему. Они ти увек дођу у собу и благо те ухвате под руку, идемо, Бандук, ми знамо да ћеш нам и овога пута помоћи.
И УЗИДАЈУ МЕ У ТЕМЕЉ ЗГРАДЕ ПА ДИШЕМ МИРИС СВЕЖЕГ МАЛТЕРА ШКРГУЋЕМ СИТАН ПЕСАК ПОД ЗУБИМА СРЕЋА ЈЕ БИТИ ТАКО ЧВРСТО САХРАЊЕН У БЕТОНУ
Али убрзо ти напустиш темеље. Као дух ти пливаш кроза зидове, штитиш их од потреса и злих људских мисли. Ти си таласон, и људи те тада поштују.
А КАДА СРУШЕ ЗГРАДУ ИСКРАДАМ СЕ НА СВЕТЛОСТ И ТУ МЕ ЧЕКАЈУ ДАЈУ МИ ИНЈЕКЦИЈУ КАЖУ ИДЕМО БАНДУК НАТРАГ У ТВОЈУ СОБИЦУ
У соби нема ничега. Седиш на поду и чекаш да те, поново, одведу до градилишта. Толико пута већ си помислио да никад нећеш умрети.
@reme
Taj fazon (ko zna kako se zove ta stilska figura slobodno neka kaže neću mu ništa) sa jedna reč rečenica je dobro kad se pojavi jednom, dva puta u tekstu, ovako pamtim zadnje 3 rečenice i kad stignem na kraj nemam pojma šta sam pročitao. Sve mi to deluje kao da si uhvatio neki do jaja fazon, vezao ga za stolicu silovao ga u sve rupe isekao na froncle dao mački da pojede pa nju vezao za stolicu pa vezao izolir trakom... Dakle tvoj stil pisanja u ovo tekstu mi liči na sadržaj debelog creva mutave mačke. A čitao sam tvoje defke i znam da znaš da pišeš ali ovde se jednostavno proseravaš stilom mutave mačke.
@svi ostali koji misle daje dobro pistati stilom mutave mačke
Nemoj te to raditi. Pronađite sebe u sebi ne u dojajnim fazonima.
I eto to je moja prva kritika. Nudi neko posao? :)
Nadam se da nije problem što ne kopiram tekst ovde, već ostavljam link za isti. Nova priča napisana pre par dana:
https://issuu.com/sasa.paljenkas/docs/sasa_paljenkas_-_dan_kad_nisi_dosla
Ima vremena, polako...