hahahah koji moron mali...
pored pored ovih malih stvari koje si naveo, tipa dobro pražnjenje creva, cvrkut ptica, i te gluposti, jedina stvar koja me istinski čini srećnom je ljubav. kada volim i kad sam voljena, sve ostalo može da bude sranje, ništa me ne zanima. all I need is love... pa ram pa ra ra ra...
Нема веће среће него кад дам гол у ПЕС-у неком усеру.
Gdje da se obradujem poklonu kao ovaj klinac kad mi je super sex poklanjan čak tri godine zaredom?
Jedan primjer, kapiram da se može ovako opisati:
Klinci smo bili, možda peti šesti osnovne. U ulici su sve bile kompletne budaletine. Sanja je mogla najviše da napipla sa fudbalskom, sve nas je muljala i petljala. Sjedimo jednom tako, smoreni, jer nam treba nešto novo i uključuje se sijalica iznad glave - ajmo ubrati grožđe kod mene, kod nje ćemo ubrati orase, kod ovoga ovo, kod onoga ono. Ti donesi sto, ti donesi papir i olovku, tu ćemo napisati cijene i eto, otvorismo mi svoju malu prodavnicu. Kakva je to sreća bila kad prodaš komšiji grožđe za koju marku. (Većina u ulici je imala svoje grožđe, svako je mogao da bere čije je htio. Nisu komšije glupe, nego su to dobri ljudi, vidjeli da se igramo pa aj da im udovoljimo.) Kasnije smo se zaletili i kupili cigarete pa nam je inspekcija u vidu moje keve i strica, strastvenih pušača, zaplijenila robu. Šta hoću da kažem? To su bile neke mizerne cifre, ta naša zarada. Danas kad prodam nekome nešto, - iako to uopšte ne radim, al aj - ma za koliko god velike pare, nema ni jedan posto sreće u odnosu na to grožđe i pičke materine. Poenta je: što manje dijete znaš to si manje nesretan.
Nisi govedo, kad omatoriš srećni trenuci kratko traju jer ih priguši gomila sitnih problema koji ti se motaju po glavi iako ti se možda čini da ih nemaš ili da su u pitanju gluposti, neka pritajena nezadovoljstva, nepravde, gnev...
Kad si klinja nemaš problema, obično nemaš ništa da ti ubiva sreću osim što ti Marko nije dao bombonu kad je častio za rođendan. Ne znam jesi li viđao decu koja sticajem okolnosti žive u nekom strahu, otac im je alkoholičar ili kockar, kod kuće svađa, krš i lom, isto ne mogu da se raduju kako treba.
Nisam nešto srećan jebemga, ali nisam ni sjeban, možda je najbolje reći da sam smoreno poluzadovoljan, iako sam po prirodi uvek za akciju i zajebanciju i gledam pozitivno na život. Najsrećniji sam nekako bio u periodu dok sam bio klinja, iako je bio rat i proveo sam dobar deo rata u podrumu skrivajući se od hrvatskih granata, jedući kuvana jaja i slaninu, po raznim izbeglištvima, i tokom srednje, iako su moji tad propali financijski dibidus. U srednoj sam bio pun nekog elana i želje, bavio se sportom, radio za džeparac, pisao poeziju, čitao knjige, pio po vašerima, i upadao nepozvan na svadbe i ostale daće. Na faksu sam nešto manje bio srećan, ali i dalje je to bio super period života. Večita borba sa novcem me prcala k'o mlad šiptar sansku kozu, radio sam i visio do ponoći u čitaonici, a sa druge strane - stanovao sam sam u sobi u domu, študirao šta volim, živeo sam kako sam hteo, ćerao cirkuse po izlascima i jurio devojke. E, kad se faks završio, tada je sreća počela da se drastično skurcopižđuje. Kad užeš u život i posao, tek onda na raznorazne smradove od ljudi naiđeš, obrni-okreni, jebu ti raspoloženje. U nauci tek ima buljuk smradova, nejebača, i kompleksaša, dok se profesionalno nisam počeo baviti nisam mogao ni da zamislim koliko. 50-60 sati rada sedmično i nije neki problem, nego ljudi-govna koji gaze preko svega da bi ostvarili svoju korist. Dalje, društvo od ranije se postepeno raspe, svako ode na svoju stranu, ljudi ostare, ego poraste, postanu namćorasta zakerala i počnu da se udrvljuju sa pričom: "joj ne mogu to - to je ispod mog nivoa, ne mogu ono - isprljaću košulju, mrsko mi ovo - umoran sam"... Sad kad sam baš zadnji put na odmoru bio kući, bio sam kao kerče pušteno s lanca, željan i vispren da ćeram cirkus k'o u stara vremena. Al' šipak. Teško ljude naterati da idemo neke ludosti da radimo, svi se nešto udrvili. Rekoh, jebeš ovo - pa sam posle visio s bratom na ćevapima i derao pivu u nekoj lokalnoj birtiji, otišao sa bivšom na kaficu, bacio par roštilja sa porodicom i par puta otišao na pecanje. Tako mi odmor prošao, poprilično polupenzoski.
Da sumiram, većinom se sveo život na haus-vorking, vorking-haus, počeo sam se baviti opet sportom, počesto se napijem kući kad me šefovi jebu, tada budim komšije sa krajiškom muzikom, i smaram ženu nekim trulim forama. Tako, klabing za siromašne. Inače sam O.K.
Šta znam, nešto kontam da bi me jedna ljubavnica bi me oporavila kako dolikuje lolo
Što više čoveku oduzimaš-manje će mu stvari biti potrebno za sreću.
Pritom ne mislim samo na materijalno, ako materijalno može toliku sreću da izazove (osim klincima, kao ovom klinji iz uvodnog posta).
Svaki čovek - svoja priča. Ako i postoje one univerzalne sreće, nekom one neće biti "ono pravo".
Meni je najsrećniji deo života počeo rođenjem sina. Znači-ništa posesivna majka, ništa "moje dete najlepše, najpametnije". Meni je on najlepši i najbolji, i to je to. Ne moram da ga reklamiram.
Ali, "lepiti" svoju sreću za drugu osobu-opet ne valja, makar to bio i neko najbliži. Zato sam srećna što mogu da mu se nađem kao neko ko će mu pomoći da stane na svoje noge, što mu pomažem da shvata ko je, kakav je, da postane (a već jeste) sjajan čovek.
I da ga pustim da živi svoj život kako želi.
To je jedina vrsta sreće koja je (meni lično) konstantna.
Како пролазе године све је мање ствари које ми доносе радост, и све је нижа граница до које могу да се радујем.
Тренуци среће постоје, али су ретки, и само су одблесци некадашње среће.
Неких трзавица у животу немам, једноставно живи се.
Mali je genijalac, sviđa mi se reakcija na poklon. Deca iskrenije vole sebe. Napakuje ti se stotinu muka na glavu kada ostariš, počneš da ceo svoj život gledaš kao Stan u South Parku - postaješ cinični seronja.
Kada čovek nauči da voli sebe u zdravom smislu, uživaće i u sitnijim stvarima, i kao što sve u životu traži vežbu, tako i ljubav prema sebi traži predanost. Ne sme se samo preći u sebičnost kako to urade starci, bolesni ljudi na samrti.
Ako čovek prizna svoje potrebe i ispuni ih, biće nekog zadovoljstva u malim stvarima, sreća dolazi kao zbir svih tih sitnih ispunjenja želja i potreba.
Gledah pre neki dan "The Life of David Gale", čovek lepo reče u filmu da je potraga za srećom veća nego dostizanje sreće kao krajnjeg cilja. Vrlo realno, video više puta na sopstvenom primeru.
Mogao bih da serem još o tome kako je sreća precenjena, kako je samo apsulutno akceptiranje realnosti jedina moguća prava sreća, ali bih se opet vratio na to da ne treba biti cinični seronja i uživati u malim stvarima. Ako vas raduje kada čujete crvkut ptica, na dobrom ste putu. Ako ne, oslušnite malo bolje.
Kad dobijem na tiketu.
poslednja istinska sreca kad sam bio zaljubljen 2009.
bilo je posle toga lepih trenutaka (diplomiranje, zaposlenje, vencanja i 3 prinove u familiji...) al nekako tad dok sam jos bio student, dekintiran, bio sam ispunjen i sve ostalo se cinilo kao sitnica. jebiga, sad su tu sitnice, al nije to to.
ustvari bio je jedan dan kad sam bio malo vise srecan nego inace jer se poklopilo vise stvari: u subotu (21.4.2012) saznao sam da me firma salje u Francusku na 5 dana, dobio sam jos neku kintu, prvi put sam leteo avionom, a u nedelju (22.4.) sam se probudio i video da su mi odabrana 3 postera i 1 defka :D
dok se nesto ne promeni ostacu, sto bi ucitelj luks rekao, smoreno poluzadovoljan
DODATAK: ustvari sve sto je luks napisao (pa i rat) vazi i za mene osim sto nisam ziveo u domu vec putovao 8 godina busom, nemam zenu i ne slusam krajisnike
Word. Pogotovo burazu, u nadoknadi vremena sa nekim Nikom Vujičićem koji ima sivo raspoloženje i žuti krstić.
Dok radim bilo šta vezano za muziku, bilo pevanje, sviranje ili pisanje iste.
Dok šibam fudbal sa svojim paorima, sve ostalo, problemi posebice, nestaje na tih par sati, posle povratak u realnost, jebiga.
I naravno, da se zabodem u šumu sa pecaljkom i muzikom, kad je lep dan, ne jebem živu silu tad što se tiče obaveza i drugih ljudi. Ne moram ništa da upecam, samo da se izvalim i da me bole tukson za ostatak sveta.
Ja sam srećan samo retroaktivno, kad se setim nekog događaja i perioda, pa kažem: Eeeee, kako sam tada bio srećan... Inače dok se dešava, krajnji domet je zadovoljstvo.
Haha, potpisujem ovo. Dodajem još i kad dignem matorom 500 kinti a da ne vidi da bih imao za pljuge i dopunu.
Kad vidim ovaj klip, automatik mi osmeh sidje na facu, i oplačem svaki put. Koliko je to jebeno jako.
Naučiću vaše bake da sisaju jaja...
Од како је света и века човек је тежио срећи, како да је достигне. Многи философи су давали одговоре на то питање, шта је то срећа. Па опет, изнова и изнова се понавља то питање.
Да занемаримо ту општу димензију, шта је за вас срећа? Шта вас чини радосним, али истински радосним? Сетимо се само писмених радова из основне школе типа "најсрећнији дан у мом животу'', ''најрадоснији тренутак у мом животу'' и варијације истих. Да ли заиста знамо који је тренутак нама представљао највећу радост?
Када сте последњи пут били истински срећни, колико је трајао тај блажени осећај?
Претпостваљам да ће многи давати одговре типа, јуче кацам се наварио, или кацам исполивао ону малу из другог два гимназије, кацам се најо пасуља па прдо и сл. Кул, можда то и јесте нека врста среће, али загледајте у себе, и стварно реците.... Некако ми се чини да смо се изгубили на том путу, или се тај осећај, како старимо умањује. Последњи пут када сам стварно био обузет тим осећајем, трајао је свега неколико секунди, и све ређе се дешава. Ништа не може истински да ме обрадује. Да ли сам ја само неко говедо, или сз у питању дубљи разлози.
Да ли је икад могуће поново доживети ово?
http://www.youtube.com/watch?v=1bWHPxCyB2w
Не знам...