I neka se zna da nema grivastog lava čiji bi tabani izdržali žar popločanog trga u M, u podne, u augustu, pred vratima male Š, koju sam volio. A ja sam izdržao i otad sam crn. Ništa nije pomoglo; kasniji vjetar, južno lišće, sve što se mrvi. Upoznao sam divokozu i naučio kako se luta po brdima, sam, dok te iz daljine vrebaju strijelci. Zuri željno, žedno oko dok prelijećeš provaliju.
Ovaj zapis je iz knjige Ovdje ljudska kost miriše i mislim da nema online, pa sam prekucao.
Dušan Matić
grlam te stolno sanoćnjivo te rečim
akolim te ovdujem ili beskrajim
nikadni vid uvekovni mar
tocilam svoje titanje ili tvojenje
evo tvojujem ili jednim ili skapalo jadnim
krovujem nad ti neisprekidano
veđam dokujem pad ili veče i dokujem prolaženje
kosam te koso i kaonim koso kose sećanja i sevanja
i končam kičmenim zverim lomnim zrim jerim psim
kasnujem sramom te srmim svim
i takujem takujem i večnim
svojim svojim te sebim te suncaranja te grozduju noćno
zarnio sam te ramno i zorno zagrezam gorko zazor
svudujem olujam lestedajim humorim usnam usnivam navekni zadir
beogradan ili nigdan bez gora a ondan osian žaljen ciglan plamen sam iglan
korim korenim kolenim poljno čekanja kamenim vodoskiti sad
okomim okolim jet i jezgro zagranjen muč
ramenim tako bolno ceo smešan svet
plamnim ipakanja i nem nemi vid
kopnim i kapnim kap kapka zlatoustih tamnika
i pakle pakla paklenim i maglim u krv taj grom sleđen u grcalni zrcalni bora i bola vir
ja san ja sen je seni
jasan jasen jeseni.
Sada je poznatija pod drugim nazivom :)
Majko, ja nisam zaboravio kraj tvoje marame,
natopljen suzama
Ni stari klen uz vodenični jaz,
Mada danas kao beskućnik lutam pustim ulicama;
Majko, ja nisam zaboravio voštane tvoje obraze
i blago krilo,
Ni reči proste što mirišu na gorsku travu,
I sve mi je jasno kao da je juče bilo.
Još tebe jedino nisam oskrnavio u svom životu
propadanja.
Zato prostim jezikom tumačim sada
Koliko te volim iako si rodila u meni
Nenadmašnog pesnika i kralja stradanja.
Nisam zaboravio, majko, dom i jasla u kojima sam
se rodio,
Ni kolevku punu slame u kojoj si me uspavljivala,
Iako sam svoje srce u krčmi propio
Dok si ti tamo, pod lozom i starim tremom, o mojoj
sreći snivala.
Nisam zaboravio, majko, ni kad su me pljuvali
ni kad su me veličali,
Iako su u gradu opoganili reči moje,
Ja ljubim tvoje žuljevite dlanove koje imaju svi
poniženi i mali,
Pa ako sam sve prokockao
Majko, sačuvao sam komadić neokaljanog srca
za dlanove tvoje.
Ovo je relativno novo, nadam se da može da se uklopi u ideju
Ti i ja, Leonarde,
mi smo sitni fašisti,
nešto poput džeparoša.
To je, valjda, poezija,
mali privatni konc logor.
Hajde onda, u to ime,
pozdravimo Hitlera.
Budimo ljubazni prema Staljinu,
ponudimo ga čajem i votkom.
Provest ćemo dan u ugodnom razgovoru,
u sjeni starih zidina,
razmijeniti iskustva;
i ljubav je zločinački projekt.
Znam sigurno nekoliko ljudi
kojima je čežnja uništila život.
Htjeli smo biti tužni poput tebe
misleći da tako
nećemo postati masovne ubice.
A vidi nas sada
samo nam očnjaci još uvijek rastu.
A stari Židov je otkrio Zen,
spokojno sjedi na Mount Baldyju
i pravi se da ne zna ništa o tome.
Bjelanski
Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?
Gde si sad Ti?
Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.
Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.
O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?
O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?
Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.
Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?