звучи страшно кад тако испричаш. требало би да се обратиш неком стручњаку.
Pa, nisam se obraćala stručnjacima, ali sam pokušala da čitam o tome. Pojava je dokumentovana, ali se nigde ne nudi način da prestane.
Kad ti je pop zadnji put okadio kuću?
Не знам да ли су ти родитељи то рекли али требало би да смањиш конзумацију забрањених супстанци, или да нађеш некога ко ће да те вози у болницу у 4 ујутро...
треће решење нема...
Kad sam bio mali nisam smio da zaspim kad sam čuo za ovo i majka je bila u fazonu "Koperfilde spavaj, 3 sata je ujutro, za 4 i po sati ćeš biti u školi"
-Ali paralizovaću se
-Ne seri, Koperfilde, sine.
-Ali, mama, 50% ljudi se paralizuje jednom u životu.
-Iste su šanse da će da te udari auto.
-Ali ne mogu.
Repeat 3X
Inače, burazer mi ima povremeno taj trip, ali to mu traje samo par sekundi, nakon buđenja mozak ne provali odma da si se probudio i odbija da šalje impulse za pokretanje ruku i nogu
Citao sam bas u novinama o tome pre nekoliko meseci.i meni se to desava, gore je od nocne more.meni se to bas retko desava.valjda se radi o tome da je mozak budan a telo nije.neke ljude toliko muci to da ne spavaju danima od straha.leci se sexom sa osobom koja isto pati od toga, dodji da se izlecimo
Mozak se probudi, telo spava, neprijatan osećaj.
Kad prođeš pubertet izgubiće se.
uf kako sam se kao klinac preusro kad mi se to desilo,nisam znao za to uopste,mislio sam da sam paralizovan...mozak se probudi pre tela,nije prijatno,ali kad znas da ces se za koji minut probuditi ceo boli te kuras
Čitala sam to objašnjenje kao mozak je budan, ali telo spava i deluje mi kao glupost. Nauka još nema neko ubedljivo objašnjenje. Prvo, mozak nije sasvim budan. Kada se stvarno probudiš, skapiraš razliku između budnosti i tog stanja. Drugo, šta je sa tim prisustvom koje osećaš, napuštanjem tela, nemogućnosti da se pomeriš DOK se ne probudiš, kad ti se promeni i stanje u mozgu. Da je mozak isprva bio budan, onda ne bih videla tog psa, i demone i osećala to prisustvo, sve u mojoj sobi i šta ti ja znam.
Познајем момка који је познавао момка који се тако пробудио, није осећао ни руке, ни ноге, а онда када је зајаукао, мајка му је рекла да је већ 7 година парализован и да има целебралну парализу.
Тај момак је то мушки прихватио и од тада, када се ујутро пробуди са истим осећајем не виче ''аааааа'', од тада он виче ''ооооо''.
никад хаха
небитна можда би требала да зовеш истеривача муслиманских духова, такозваних џинија, има то гледао сам на јутупу
Promeni jastuk, ukratko.
e jbg meni se desavalo samo ta paraliza od oko minut,nisam vidjao demone i ostalo...ali bukvalno sve se ukoci,pokusas da se proderes,nema sanse uopste da pomeris usne
Ne smarajte, jebaču ponašaš se kao širkan. Ako to nije dovoljno da te probudi ne znam šta jeste.
ja to nisam dozivljavao dok sam bio adolescent.kod mene je to uvek isto, probudim se ali ne skroz kao da sam u polu budnom stanju i kapci su mi podignuti na pola.onda shvatim da ne mogu da se pomerim, pa se nesto napinjem u sebi da bi pomerio telo, to unutrasnje naprezanje me izludjuje i opnda kao snagom volje uspem da se pomerim i kad se pomerim onda sam skroz budan.posle toga nastavim da spavam.a to o demonima itd mozda je to ista stvar samo u kombinaciji sa kosmarom.mozda kad ti se desi paralisanost onda mozak nesvesno [pocinje da pravi kosmar.mozda je tako nesto, ili si zrtva crne magije ili si luda.to su ti sve mogucnosti
Deco danas pišemo pismeni na temu "Paraliza sna". Za dvojku su potrebne 6-7 rečenica.
citam ovo sto je nebitna napisala i razmisljam se da li da pisem uopste. Nebitna jesi li mozda primetlia kad se gledas u ogledalu neke kao male belicaste oziljcice ispod jedne od nozdrva?
Da li neko od vas ima iskustva sa ovom užasnom stvari? Kako su počela, kako glase vaša iskustva, znate li neki tretman za prestajanje?
Kod mene, moralo je početi negde leta 2012. jer se sećam da sam početkom 4. razreda prepričavala to nekom. Tad sam pomislila da to sigurno nije retka stvar, ali ispostavilo se da nikome nije jasno o čemu pričam i do dan danas nisam uživo upoznala nekoga kome se isto dešava.
Nisam sigurna da li je paralizovanost nešto što sanjam, meni ne deluje sasvim kao san, više kao stanje između budnosti i sna. Svesna sam šta se dešava, ali način na koji mozak radi nije sasvim isti kao kada sam budna. I dalje ležim u svom krevetu u istoj pozi u kojoj sam zaspala, ista je posteljina, sve je isto, ako sam zaspala na kauču, uvek sam na kauču, okruženje je uvek bez greške, samo što ne mogu da se pomerim, koliko god se upinjala. Telo je kruto i napeto, i sve vreme osećam kao da je nešto zlokobno tu pored mene, i osećaj bespomoćnosti, nemira i nelagode je sveprožimajući. Kao da me neko psihički muči.
Nakon prvog iskustva sa ovim, svaki naredni put mi je bilo izvesno u sred paralizovanosti, da će u nekom trenutku prestati i imala sam misli poput: "samo sačekaj da prođe, samo sačekaj da prođe".
Pored toga što uvek OSEĆAM zlo prisustvo koje je sa mnom u sobi, nekoliko puta mi se desilo da vidim, ako tako mogu da kažem, jer sve je prilično apstraktno u tom stanju, neka mala stvorenja, kao demončiće, kako zamiču za ono gde se kauč previja.
Evo par primera koji su se razlikovali od ostalih:
Letos zaspim i kao i obično, u krevetu sam, ležim na stomaku i ne mogu da se pomerim. Međutim, ovaj put fizički osećam još nešto pored mene, kao da se gnezdi na mojim leđima. Pomislim da je možda mačka, i pokušavam da se setim da li sam ostavila otvoren prozor jer ne mogu da se pridignem i vidim. Setim se da sam ipak zatvorila prozor koji je ionako previsok za mačku, vrata zaključana, ja sama tu. Ništa nije moglo da uđe. Tu me već prožima strah ali ne i panika, više kao neko prihvatanje sudbine, nemam pojma. Primetim, to stvorenje se intenzivnije namešta, i vidim da je daleko teže od mačke. Odjednom, ja vidim sebe iz ptičje perspektive, bestelesno lebdim nad sobom, na krevetu na meni leži ogroman, ogroman crni pas. Treba možda tu da napomenem da se nikad nisam plašila pasa, mazim ljubimce, iskuliram lutalice i to. I koliko god se ja upinjem da se pomerim s tog kreveta, on mi sve više zariva šape u gornji deo ruke.
Kao drugi primer ću prepričati ono što se desilo sinoć. Nakon jednog traumatičnog sna koji sad neću prepričavati jer je ovo ispalo ionako duže nego što sam planirala, ponovo sam u krevetu i ne mogu da se pomerim, okrenuta ka zidu. Opet je tu zlokobno prisustvo, i ja sam užasno, užasno frustrirana, i upinjem se da se pomerim, ali ne mogu. I kako moj bes i upinjanje raste, tako nastupa opet neko - odvajanje. Kao da me ta zlokobna sila gura kroz zid, i ja prolazim, ali u isto vreme ostajem u krevetu. Teško je objasniti. Ali, mučenje, strašno je...
I poslednja stvar koju hoću da kažem je: nakon što paralizovanost prestane, svesna sam narednog momenta, kada mogu da se pomeram. Međutim, sutradan uopšte, nikad ne uspevam da razlučim da li sam se tad zaista probudila, ili je i to buđenje bilo deo sna, što nije redak slučaj u mojim snovima (koji nisu paralizovanost).