Domaća obična džukela, iliti DODŽ. Prema nekim statistikama, ova rasa pasa je najzastupljenija kod nas a najveći procenat otpada na one koje obitavaju u seoskim domaćinstvima. Sam izraz "kavrljez" govori mnogo toga. Odmah se naslućuje da je u pitanju neka ružnoća sačuvaj-me-Bože jer ni u kom univerzumu, nikom iole normalnom, ne bi palo na pamet da je nešto u fazonu "počeši-me-po-njušci-mnogo-sam-svadak". Ali ga ipak pomaziš jer je dobar i nije on kriv što je takav.
Ono što ne bih znao da kažem jeste zašto baš francuski. Jebem li ga, meni deluje nekako šavrljivije sa tim prvim delom sintagme pa možda zbog toga. Ili sa francuski kod čoveka na prvu loptu stvoriš utisak da je u pitanju neka pasmina kučića? Ovaj izraz sam sinoć čuo baš u ovom obliku kakav je definisan i mogu reći da nije bilo humano koliko sam se kidao od smeha.
Glavna karakteristika francuskog kavrljeza jeste neumornost za lajanje jer ponekad jednostavno misliš da nema tog načina koji će ga naterati da prestane. U njegovu odbranu, pošto je najveći postotak skoncentrisan na avlijanere, mogu reći da je MOŽDA jedan od razloga njegovog zavijanja podjebavanje od strane drugih vrsta faune.
Oni su specifični po tome što ih ne kupuješ, već ih nađeš negde pokraj puta, u kanalu. Ili sami dođu do tvoje kuće i tu ostanu, spremni na čovekovu (ne)milost. Nikad ih ne šišaš a jedino kupanje dožive kad ih zaprašuješ praškom protiv buva i naknadno opereš pa onako mokri odu u neku prašinu i naprave od sebe nešto tipa kao Nataša Bekvalac subotom posle ponoći.
Od pedigrea nema ni četvrti deo slova P, ali ga voliš. Jeste POMALO ružan (možda sam preterao u prvom paragrafu) i neuredan ali definitivno više zna da ti se obraduje nego oni ŠKOLOVANI, ŠTO JEDU VILJUŠKOM, mamu im jebem buržujsku.
- Dođi žuti pas! Dođi!
- O, komšija, kad si uzeo tog japanskog prepeličara?
- Nije ovo prepeličar, nego francuski kavrljez.
- A?
- Je l' znaš ti uopšte šta je francuski kavrljez?
- Slabo znam francuski, komšo. Natucam pomalo.
