To je mesto koje su svi makar jednom posetili. Iako na prljavom, glinavom, prašnjavom izlogu piše da je 'muško-ženski' u njega ženska noga nije kročila od proleća 1997. godine. Unutra se nalaze dve stolice za šišanje i nekoliko manjih sa strane, namenjenih onima koji čekaju. Rade obično dva frizera, i ako ste potrefili pravi trenutak, jednog ćete zateći kako jede masan burek i na mini TVu gleda prenos tensikog meča Đoković - Nadal, a drugi opslužuje polućelavog penzionera koji je došao da potkrati kosu. Na zidovima vise kalendari sa polugolim ženama, slike generala Ratka Mladića i besnih automobila italijanske proizvodnje. Tu je i obavezni blejač, osoba koja živi u komšiluku i svakodnevno visi u salonu gde se informiše o pitanjima od životne važnosti, popunjava tikete za obližnju kladionicu i čita 'Kurir' i 'Sportski žurnal', jedina dva glasila koja su u ponudi. Salonska oprema i nije bogzna kakva - tu je nekoliko zarđalih makaza, britava iz arsenala jugoslovenske kraljevske vojske, kineskih mašinica za šišanje i lojavih rumunskih gelova za kosu. U ćošku je i peć bubnjara koja se založi zimi i začadi ceo salon, tako da je nemali broj mušterija otišao kući sa asimetričnom frizurom.
(ulazi lokalni dizelaš Dule)
- De ste frateli, š'a mai, daj me podšišaj keve ti, nešto me vrućina napala...
(frizer)
- Kako ćeš brate, 'oćeš tajsonku, mandrakušu, talijanku, nulericu...
(lokalni dizelaš Dule)
- Ma bate samo me šišaj, može neka tarzanka, nisam je odavno furao...
