Oni koji češu dupe, čačkaju nos, ponosno bacaju peglu u dalj i dive se bogatstvu sadržaja svoj guzičnog osmog putnika, ali zato oštro osuđuju odsustvo bajkovitosti radnje u filmovima i činjenicu da im oni ruše brižno uzgajane iluzije, pošto “oni to do sad još nisu videli”.
J: Koji to film gledaš?
U: 4 meseca, 3 nedelje i 2 dana.
J: Šta rade ovo?
U: Ovaj se sprema da joj izvrši abortus. Ćuti i gledaj.
J: Šta, bre? Pogle, čoveče, vidi joj se pička!
U: Da te ne znam rekla bih da je prvi put vidiš.
J: Vidiš da nije skroz izdepilirana. Daj, ženska glavo, gasi to, ne mogu da gledam, odvratno je.
U: E, da je znala da ćeš ti da gledaš, natakla bi režiserovu kitu. „Odvratno je“... znači, mi se rađamo odvratni pa se posle dovedemo u red? Gledaj i ne davi.
J: Aaaaaa, šta joj ono nabija???
U: Sondu, sunce, sondu. Dok si ti meni nabijao deset puta širu "sondu“, ne sećam se da si jaukao k'o sad.
J: Abortus, žbun, sonda... sve sam video. Gasi to. Daj neku akciju, fikciju, nešto da se razveselimo.
U: Za akciju sa izdepiliranima sačekati ponoć. Za fikciju i „ne, ovo se ne dešava“ stanje uključiti prvi program RTS-a. Za ružičastu stvarnost pritisnuti dugme daljinca za Pink, pa se razveseljavajte sve u šesnaes’.
