Špicaste, kožne cipele korporativnog zaposlenika, blještavi asesoari nogu podno stolova konferencijsko-sastankoidne provinijencije i svojevrsni okovi za bilo kakav oblik individualizma koje će narečena robovska individua natući na sebe ujutru u kolima na korporativnom parkingu a izuti uveče, na istom mestu...ali sa prolongiranim dejstvom.
Jer - baš si nekako do jaja baja kada sam sebi možeš da kreiraš uniformu, zar ne?
- Oooo, da li je to avion, da li je to voz, da li je to Aleksandar Vučić? Ne! To je Slavko Pacov koji se juče zaposlio kod Norvežana i već preko noći postao 'džunior asistnt' u firmi a ustvari je kurac od ovce, hehehe...
- E, duvaj ga, brate, što ti ne radiš nešto, a?!
- Radio bi i ja, tebra, samo nemam pare za gliserke, jebiga...Kol'ko si ih platio, bajdvej?
- Šta te boli kurac...
- Pa, ne boli me kurac nego NOGE. Čim te vidim u njima, odmah mi se oduzmu, ahahahaha...
- E, aj otiš'o sam...
- A daaaj, jebote, šta se odma' ljutiš, haha...Vidi ga, ode...E, BRATEEE!! E, AE KAD BUDEŠ IMAO VIŠAK VREMENA U SKEDŽUELU DA DOĐEŠ KOD MENE U SELO, TREBA DA SE OKOPAVA KROMPIR NEKI A ZEMLJA TVRDAAA, K'O DA NISU BILE POPLAVE, E!
