Korača stazom koju su mu drugi popločali. Pokriva sebe prnjama sašivenim baš po njegovoj meri, meri transparentnog bića. Kupuje hranu satkanu od ostataka gozbe onih koji se hrane njegovim pristankom da poput psa zaslepljenog visinom stola ispod kojeg kleči, šeni za boljim zalogajem. Korača polako, zastajući da se posluži novcem koji je zaradio, radeći bedni posao koji ne voli, kreiran da ubija svaki vid napretka, nalik prenošenju kamena sa jednog mesta na drugo nanovo i iznova pod opravdanjem da mu je to potrebno isto onoliko, koliko i kutija ispunjena životom drugih u koju zaljubljeno gleda svakoga dana, zamišljajući sebe u tuđoj koži, preplavljen osećajem da je njegova previše tesno zategnuta, onemogućavajući mu beg. Ostavljen sam sa sobom samo u svojim mislima, pod bravom čiji je ključ odavno bačen u more sa tegom golemim kao svaki sledeći korak.
Vaspitan da drugačije ne može, i da svaki silazak sa staze pokreće mehanizam koji ga sprečava nazad. Tegli i vuče udaran mamuzama koje je sam stvorio, jer ne sme sebi dopustiti da stane. Savršen magarac, onaj koji urođenu tvrdoglavost koristi jedino i samo protiv sebe.
-Da isplatimo malo para ovim jadnicima, počeće sa štrajkom, već me čudi što i do sada nisu?
-Ako, popusti malo ular, da im ne udari pamet u glavu.
