Najmlađe djete u porodici koje rođenjem dobija vječitu obavezu da, čim prohoda i uspije da ponese makar jednu kilu nečega i izgovori "litar ulja", na zahtjev starijeg: skokne po cigare, trkne po kilo šećera, odleti po nešto slatko itd.
Kako granapče raste, krug lica koje opslužuje se širi i prelazi na krug bliže, pa šire familije, bliži pa dalji komšiluk, krug prijatelja pa krug poznanika a zadaci se proporcionalno usložavaju te sa 30 i kusur godina granapče nerjetko zamole da skokne po tetku sa aerodroma Tesla i odveze je kod njene druge sestre u Čačak ili preveze komšiji (svojim raspad jugićem) ormar od punog hrastovog drveta iz njegovog stana na Novom Beogradu do vikendice u Borči itd.
- Halo sine, e ajde skokni mi do Pere u Zaječar po neku ribolovačku opremu što mi nabavio iz Bugarske, javio sam mu ja da ćeš ti doći danas, ne brini, naći ćeš ga kod kuće...
- E ćale izvini, stvarno ne mogu danas, evo cjeli dan učim malog da hoda i izgovara "litar ulja"...
Твоја претходна дефиниција ми се свидела, али ова и не баш. Мислила сам да је оно недолажење до даха у претходној само фазон те дефиниције, али сада видим да је тако и овде Можеш да напишеш лепу реченицу, али те заправо мрзи.