Ovi uredjaji u autobusima, dragog nam, javnog prevoza su u stanju da vam pojacaju dozivljaj voznje do neslucenih razmera. Prosto se stice utisak da doticni uredjaji rade u 2 moda:
-0 (iskljuceno) i
-MAX.
Naime, u autobusima se nalazi nekoliko grejalica koje vazduh izduvavaju horizontalno i, pored toga sto vam direktno pregrevaju noge u obuci za hladno vreme, podizu prasinu u ionako zagusljivom prostoru. Najgore su situacije kada je jutro hladno, a vi se popodne vozite. Iako se vi krecete u dukserici jer je, naravno, Sunce ogrejalo, to nece spreciti nekog preterano revnosnog vozaca da ipak ukljuci proklete grejalice (naravno, na maksimum) iako je napolju, sada vec, plus 20.
Najgore je sto nekim ljudima ovo uopste ne smeta.
Ulazim u 23ojku i, posle razmimoilazenja sa penzionerima koji su kasno shvatili da bi trebalo da izadju (pa to pokusavaju preko mene), bivam proguran do jedinog slobodnog (i plasticnog) sedista u autobusu. Razmisljam u sebi. Mora da ima neka kvaka sa sedistem kad niko ne sedi na njemu. Paznju mi odvlaci cinjenica da je vozac odpanjio grejanje i ja, onako umoran posle sedam casova, sedam na mesto posto sam vizuelnim putem utvrdio da mu nista ne fali. Po kontaktu moje zadnje loze, kroz glavu mi prolazi misao: "Ala ga je neko ugrejao, svaka mu cast!", ali dve sekunde kasnije shvatam da niko normalan ne moze ovako da ugreje bilo sta i ustajem. Kao da sam seo na vreli radijator. Za mnom seda baba, koja je usla na istoj stanici kao i ja, obradovana jer misli da sam joj svesno ustupio mesto. Pogledam ispod sedista i sve mi bude jasno. Grejac ispod sedista przi kao nezdrav. Medjutim, baba sedi i, iako se znoji i vidno joj je neprijatno, ne ustaje (zelja za mestom cini cuda). Izlazim napolje, posle par stanica, ne znajuci da l' je ludja baba ili vozac...
