Nikada ne osetiti potpunu toplotu zagrljaja, biti zatvoren i izolovan od ljudskih osećanja. Isto kao kada voliš a nisi voljen, pa te to ubija, pokušavaš da se sakriješ od svega toga, ali i dalje ne uspevaš da roletnama zakloniš sunce, koje umesto da te osvetljava, peče ti oči i spaljuje te do temelja. Gubiš dah, tvoji demoni su te savladali, i ne daju ti da se uzdigneš poput feniksa, sediš sam u ćošku, nepomično gledaš u jednu tačku dok te tama obuzima i vuče sebi, gubiš se. Gubiš i ideš tamo gde nema povratka. Postao si flegma. Ne voliš sebe, ne vole te ni drugi, nemaš razloga da živiš. Ubili su sve ljudsko u tebi, zahvali im se, reci im ''Hvala vam roditelji, hvala vam što ste ubili svako osećanje u meni. Hvala vam što ste od mene načinili monstruma koji više ne može da voli''.
U kom god skloništu da sam se sakrio, našli su me. Našli i progonili, nisu mi dali da dišem, bacili su me u okove. Ne peku me više ožiljci na licu, ne osetim više staklo zariveno na rukama, ne boli me više kada hodam po trnju. Oguglao sam na fizičku bol, ne osećam je. Demoni su me uništili. Ali i dalje držim glavu uspravno i gledam ka nebu, jer i dalje osetim svoj puls i strujanje krvi. Čekam kišu da me rashladi. Gledam u sunce i čekam da istopi ove nevidljive lance sa mene. Čekam, i polako se odupirem ovom talasu i sistematskom uništavanju. Od raspalih i ugušenih snova pravim nova krila, i pokušavam da letim. Sada konačno, bez demona.
