Ne znam, majku mu, da l' si ikad spavao na selu? Žao mi je ako nisi.
Zimi te uspava pucketanje vatrice iz furune, dok pogledom pratiš figure koje plamičci vatre šaraju po duvarima i plafonu.
A leti... Posle napornog, dugog, letnjeg dana prvo te u mrklom mraku smiri jednolično cvrčanje cvrčaka i tačno možeš da ih zamisliš kako sviraju picikato u svoje ćemane, dok ludi mrav vuče mrvu hleba da mu se nađe za crne dane (kao da za mrava postoje neki belji dani, naviklo to da rmba i kvit).
A onda te zlokobni ćuk ili razroka buljina navedu da pomisliš na drekavce u potoku ili na ludog Milutina što juri vampire po seoskom groblju, pa te malo štrecnu kolenca i uhvati neka strava.
Tek onda kad si se umorio od teških misli i kad snena skrama počne da ti se lepi za očne kapke, i to iznutra, u prvi plan konačno izbija ona. Sve vreme je bila tu, ali ti nije dopirala do uva jer se utopila u bekgraund ritam sekciju, slično basu, za koji se trebaš napregnuti da bi shvatio da muzicira, a opet bez njega to nikako nije to.
Gugutka.
Gu-guuu-gu↑, gu-guuu-gu↓. Gu-guuu-gu↑, gu-guuu-gu↓.
Dva tro-četvrtinska takta. Sa povisilicom na kraju prvog i snizilicom na kraju drugog. Stakato.
I stalno isto. Do carstva snova i dalje.
- Baba, kako ovoj 'tici ne dosadi da guguče jedno te isto po celu noć.
- Jes, boli je kurac.
- A?
- Pa je l' čuješ ti šta ona priča? Do-kuuur-ca↑, do-mooo-ga↓.I stvarno.
