Znak raspoznavanja istinskih sladokusaca. Vaistinu, na pihtiji znaju se delije, a i oni drugi, oni što su kao deca pojeli više čokolade i bombona nego li slan'ne i kajmaka.
A kakvih je ljudi, takvih je i pihtija - svakojakih.
Međutim, kad li neko kaže kako pihtije voli više nego Tita ili Dražu najčešće misli na jednu posebnu sortu pihtija, pihtije možda po sastavu ali po duhu nikako. To je, braćo moja, prerađevina karakterno najviše nalik pašteti, prasećih ekstremiteta izmasakriranih do neprepoznatljivosti i sa dosta belog luka kako bi ubio zadah neopranih papaka.
Na tako nešto istinski pihtijaš vrti glavom i krsti se od stomaka naviše jer zna se šta mu je srcu najmilije. On svoje pihtije jede klot kako bi osetio i najnežniju notu arome. A kad se zagleda kroz maglene dubine želatina može do mile volje da se divi i najmanjem parčencetu blagoslovene krmeće anatomije ponaosob, baš kao na onoj izložbi što je nedavno posetio, 'tajne ljudskog tela' ili bemliga kako se zvaše.
- Ooo kume, dobro mi doš'o, aj taman da sedneš da založimo malo, znaš kak'e pihtije mi mater poslala, baš onakve kakve najviše volim, po starinski zgotovljene, prste da pojedeš. Sedaj!
- Može, kume, može. znaš i sam da sečem vene za dobrom pihtijom, daj da im presudimo.
- E tako valja, ovakvih, da znaš, još nisi okusio. Savka! Daj one mamine pihtije i po rakiju za mene i kumašina.
...
- Šta ti je kume, što si tako zelen? Nemoj da me plašiš kume, da nije čir?
- Joj, nije...
- Pa šta je onda, da ti nije pozlilo? Savka, daj čoveku vode i šećera!
- Izvini kume, probao sam i ne mogu. Kako da jedem dok me iz pihtija gledaju praseće oči i slušaju praseće uši, ono desno me, svega mi, baš nekako prekorno posmatra...
- E kakav si svilenko, nevera. Savka, daj čoveku kafu i piškote!
