Дефиниција за коју ћу добити највећи број минуса, не зато што није истинита, већ напротив, зато што је њена сврха да одстрани неке класичне заблуде, поготово ако читате ово са емоцијама, са везивањем за традицију, јер онда је тешко прихватити истину, тј. и теолошке и историјске податке. Није циљ причати о покварености свештенства, јок, ту се нема шта причати. Ово је чисто са теолошко историјског аспекта. Па да почнем: Дијели се на двије фазе, рано хришћанство, или што волим рећи право хришћанство, и на хришћанство које почиње са васељенским саборима које би могли назвати неохришћанство. У раном хришћанству су хришћанство славили на разне начине различити правци. Тада су се користила сва позната јеванђеља, тј. не само четири која је неохришћанска црква прихватила јер су њој одговарала. Нестанак таквог хришћанства формално је отпочео 325. године на првом васељенском сабору. Зашто? Зато што од тада не вриједи ријеч Исусова, него ријеч цркве. Од тада се свештенство договара, наглашавам ту ријеч, шта ће да буде хришћанство. То је као да су се договарали око тога колико је два и два, али не на основу логике, него на основу интереса. То ћу ускоро да покажем. Значи, логика нам налаже, да чим се човјек умијеша у божанска питања, права, изворна вјера нестаје, јер људи једноставно нису легитимни да расправљају о нечему што је немогуће сазнати. Од те неохришћанске цркве прво се одвајају оријенталне цркве, затим долази до раскола између овог преосталог дијела на православне и римокатолике. Та подјела је ништа више него политичка подјела, као што је и сама неохришћанска црква политичка, а не Божја, хришћанска организација. Касније се од римокатолика одвајају протестанти. Могли бисмо рећи, да су у неку руку протестанти најближи изворном хришћанству из једног очитог разлога: они користе свето писмо као једини легитиман извор хришћанства, логично. Као што рекох, хришћанство настаје на договору, иако је и само свето писмо настало на основу договора цркве, и тиме право хришћанство нестаје, тумачење хришћанства само по њему је најлогичније и истини најприближније рјешење, јер не могу, као што рекох, људи да расправљају око тога шта је вјера. Исус нам је рекао како би требали да поступамо, то стоји, даље нема, свештеници за то нису надлежни, не могу они по логици ствари да буду у хришћанству већи фактори од Исуса, барем теоретски. у пракси је другачије. А сад да почнем са аргументима, набројаћу само неколико:
1. Свеци - за свеце у светом писму не постоји основа. Свеци се помињу тек на пар мјеста али не онако како то тумачи црква, као посредници између Бога и човјека, јер то хришћанство строго забрањује. Свеци се на тим мјестима спомињу као сви људи, припадници Исусове цркве. Стога свеци нису легитимни по хришћанству, али зато постоје у православљу и римокатоличанству, не и протестантизму.
2. Универзални карактер - сви људи су једнаки, стога једина исправна ствар код римокатоличке цркве је управо јер је католичка (саборна, универзална). Православне цркве се дијеле по националним границама, што је, наравно, нелогично, јер је национализам супротан хришћанству.
3. Причешће - то православни, за разлику од осталих, обављају правилно, јер причешћују и крвљу и тијелом Исусовим, као што стоји у светом писму. Римокатолици то оправдавају чињеницом да се у писму спомиње само да су се апостоли причешћивали и једним и другим, па онда само рк свештенство има ту част. Наравно, између свештенства и вјерника нема разлике, јер за то не постоји логичка основа.
4. Српски примјер: слава - и птице на грани знају да је слава обичај којим су стари Словени поштовали своје богове. Архиепископ Сава је славу трансформисао у хришћански обичај да би остатке паганства конвертоао у хришћанство на веома суптилан начин. У замјену за појединог бога додијељен је светац (за којег, као што рекох, не постоји логичка основа), па тако од Перуна, бога грома, постаје свети Илија назван, гле чуда, "Громовник", или од Световида, настаје, свети Вито (да, да, Срби највише поштују овог Сицилијанца због језичке сличности). Најзанимљивија ствар је што, Срби, како тада, тако и сада, још увијек не попуштају хришћанству. Нећете никад чути да Србин псује свеца, али зато Бога псује свако мало дијете. Јесте се запитали икад зашто? ;)То антихришћанство је садржано у самој српској свијести кроз традицију, и једна од највећих иронија, Срби мисле да бране име Исусово, а заправо кроз православну традицију, они носе велике богохулничке идеје очувањем своје паганске традиције.
5. Безброј других ствари, које ми се сад не дају куцати, ал само нешто ситно: прозивање имена у цркви људи који су даровали паре - апсолутно супротно Исусовим ријечима, да парафразирам "Ко дарује тајно, отас ће његов да му плати јавно." (Немам тренутно свето писмо уз себе да цитирам). Значи ако дајеш, не смијеш никад допустити да неко види, а камоли још да те хвале због тога. Онда иконоборство, једно од највећих богохуљења, јер на неки начин се противи и трећој Божјој заповијести. Онда величине свијећа, које дијеле елитисте и пучанство, егоисте од хришћана. Онда они обичаји: пола године, година, бла бла, ма људи: човјек кад умре, душа му одлази, суди му се, нема трт-мрт. Исус сам напомиње да након смрти се више ништа не може промијенити, јер за промјену служи живот. Кад умреш, никаква сахрана, нит пара попу, нит свијећа, нит цвијеће неће помоћи. Особа је на основу дјела из живота отишла у рај или пакао, ту даље нема. Ту нам не треба чак ни познавање писма ни историје, већ сама логика.
Затим слављење Исусовог рођења. Ту римокатолици правилно раде, јер је јулијански календар неправилан, има грешку због које се сваке 128 године помјера за један дан, тако да ће за стотињак година српско-православни (јер не славе сви православци по јул.) божић бити осмог јануара. Зато по грегоријанском постоји преступна година да то надокнади. Затим, сам датум израчунавања Исусовог рођења је сумњив: по јеврејској традицији велики пророци умиру на дан зачећа. Значи ако на васкрс додамо 9 мјесеци, добијемо 25 децембар. ;) А и поред тога, 25 децембар је био дан на који се у риму од 274 слави Sol Invictus, дан сунца неосвојивог, тј. бога сунца. Али упркос томе, постоје подаци који говоре да се 40-50 година прије тога божић славио 25. тако да то не би могли узимати као нешто битно, осим за теорију завјере. Оно за што је битан тај дан бога Сунца непобједивог, је што је то званична вјера римског царства од наведене године, па до 325. 321. Константин проглашава недељу нерадним даном. Секте као што су адвентисти правилно славе, насупрот деноминацијама, од заласка сунца у петак, па до заласка у суботу, као седми дан, дан на који је Бог заповиједио да се не ради. Тако су славили и рани хришћани, а разлог преласка на недељу је био јер је Исус васкрсао на тај дан, па је то постао Дан Господњи. Али наравно, то није правилно, јер богохулимо јер радимо суботом, која треба бити нерадна, а не недеља. Иако је то неоспориво, то се, ради реда, да примијетити и на малим примјерима као што је дан "сриједа", што би значило да је недеља први дан седмице.

danas jedini legalan način za poslovanje bez poreza i finansijske.

Mnogo dobar biznis.

Opijum za mase, uzda za narod, kao i svaka druga religija..

Licemerna religija u kojoj je sustina da ,ako si siromasan,tvoja je duznost da pustis da te jebe ko stigne,a bog ce te nagraditi posle smrti,a ako si bogat ,mozes da radis sta ti je volja,platis oprost i ides u raj.Kao i svaka religija ,hriscanstvo je iskljucivo i zato je pogresno.Crkve su banke,samo u njima nema povracaja novca i sve se vrti oko novca,moci i uticaja.Religija je najbolji biznis,popovi su pastiri,a narod stoka