I cvet se nacrta, ali gde je miris
Razočaravajuće pitanje koje sam sebi postavi redak predstavnik ljudske vrste koji je imao čast i nesreću da spozna kako je to kad se obrne krug.
Shvatio je da mu je i previše decenija trebalo da taj krug obrne, da bi došao do tako jednostavnog zaključka - ne možeš osetiti ukus jagoda dok ih ne probaš, pa makar ti ga i sam Andrić opisivao. Ne možeš uživati u ukusu jagoda ako ih gutaš samo da bi se pohvalio da si ih jeo... Jednostavno, budi čovek.
I čak i kada sva čulna zadovoljstva doživiš, opet ti nešto nedostaje.
Ništa bez duše.
Tucač je udarao po kamenu dok ga je sunce pržilo. Pomislio je da nema jačeg od Sunca i toliko jako želeo da postane Sunce, kad mu se želja i ostvarila. Pržio je po onim dole tucačima kamena, naslaćujući se što nije tucač, a znajući kako im je teško. Pržio je tako sve dok mu se nije isprečio veliki oblak, a on shvatio da ima i jačeg od Sunca pa poželeo da bude oblak. Prekrivao je, kao oblak, i upijao zrake sunca sve dok ga nije razbio vetar. Postao je i vetar smatrajući da je tu kraj, i da više ništa nije jače dok je nesmetano šibao nebom, lomio oblake i nosio krovove kuća, a onda naišao na stenu koja ga je prepolovila; nije joj mogao ništa. Stena je jača. Postao je stena, Sunce mu nije smetalo, lomio je i oblake i vetrove. A onda je odjednom osetio bol, i čuo odjek udaraca koje mu je zadao tucač kamena, brišući znoj sa čela.
Shvatio je da ne može da iskoči iz sopstvene kože, i zapitao se da li uopšte i treba. Sve može da postigne, i cvet će u steni da nacrta toliko verodostojan da će se neki zaleteti i da ga uberu. Ali, miris je ono što taj cvet, za razliku od pravog, neće imati.
