Znaš da ne valja to što planiraš da uradiš. Znaš da će iz svega toga da se izrodi neko sranje. Kajaćeš se posle, ali briga te... Umesto da se držiš klasike, odlaziš nakratko u avangardu. I, šta? Treba! Posle svega se malo svadjaš sa samim sobom, dobiješ verbalni penal, opet od sebe, ali da nisi probao, opet bi ti bilo krivo, kao u Tamnom vilajetu.
1.
Devedes’ deveta, bombardovanje. Klinci iz kraja pomalo i ponosni što je zločinačka udruga vozača aviona odlučila da baš našu industrijsku zonu počasti, više puta. Šta bre, možemo da se kurčimo kad počne dnevnik: Ej, vidi, naši Naftagasovi rezervoari! Gle, gle, što Boreli lepo gori... A šta ćeš drugo, nego odmah sutradan da zapališ tamo ne bi li našao gelere i bio glavni baja u ulici jer imaš veći. Nakupiš više te gvoždjurije nego ciga kad dodje mesec čistoće, ignorišući table sa upozorenjima o mogućoj radijaciji. U stvari, da ciga nije ukrao tablu, možda bi i pročitao šta piše. Sav srećan odeš kući, i posle nekog vremena primetiš da se televizor ugasi kad prodješ pored njega, sobna lampa se pretvara u strob, a i komšijina mačka koju si pomazio je nešto oćelavila. Rekao si ti sam sebi da to ne valja, al’ ajd’ znaj...2.
Kupanje, pogled ti pada na godinama nekorišćeni kamen za pete. Uuu, pomisli naš junak, pa što ne bi ostrugao malo tabančinu, em je estetski lepše, a i neki dan sam termo čarapu uspeo da pocepam kakve brazde imam na petama.. (žuljanje, žuljanje) Eee! To je to, vid’, sve se sija! Ustaješ iz kade, klizava kada, klizav taban, trenje 0 bodova, 1 i po salto sa dva vijka, koeficijent težine 3.4, tras na bulju, trtična kost se pomerila nekih pola metra, na ledjima ćeš imati modricu boje lepog plavog Dunava.. I još kažem sam sebi, nemoj...
