Sedis, gledas u belo.
Pusis. Ubice te jebeni duvan, ali pusis, bole te kurac. Mozda podsvesno to i hoces. Da te nesto ubije.
Ali brzo, ne ovako natenane, polako, da umires na komadice.
Prvo ti je otupeo mozak a onda i ostala cula.
Kao pijanom, padne ti zar na ruku a ti i ne osetis.
Vracas film i pokusavas da ukapiras gde si zajebo. Sta si lose uradio? Voleo si je, tako kako si znao. Vise od drugih ali opet nedovoljno.
Kad si je upoznao nije imala nista. Cak ni roditelje.
Na zemunskom keju si uzeo kukuruz, kuvani, koji je ona pojela kao malo dete, umazala se do usiju i nosa. Tebi je to bilo simpaticno i smesno. Nekako cudno drago.
Uz tebe je dobila i tvoje roditelje, koji su je zavoleli vise i od tebe. Porodicu koju nije imala.
Bilo je trenutaka kad si je voleo vise od samog sebe, vise od majke i vise od svih ortaka u kafani, na gomili.
Kad si poklanjao sebe bez razmisljanja, pokusavajuci da je usrecis. I bila je srecna. Videlo joj se u ocima, u glasu, u pokretima.
Trenutaka kad si poslednju paru koju si cuvao za pljuge i burek dao za dve bele ruze.
Sutradan si grickao nokte i zickao od ortaka cigare, cak te nije bilo ni blam, jer su njoj te bele ruze znacile nesto.
Trenutaka kad si je, nicim izazvan odveo na more. Na tri dana, za toliko si imao kintu.
Razmisljas kako si joj dao 5 godina zivota. 5 godina.
Pet jebenih, srecnih, tuznih, veselih, groznih, divnih godina.
I onda nista.
Ustani siso i idi negde. Bilo gde, samo nemoj da places u sebi.
