... uzmite i terajte se svi u pizdu lepu materinu!!!- orilo se u zgradi.
Krajni stadijum iznemoglosti i istrošenosti čoveka. Bića, koje je sačinjeno od ugljenika, vode, kalcijuma, gvožđa a od njega ostane samo, duša, peto agregatno stanje. Jedino za ovaj vid materije ne postoji formula u molekulskom obliku.
Današnji način života i svakodnevnica doprinose da se naše telo sve brže i brže raspada. Stres je odličan katalizator.
Čika Tadija je bio jako dobar i pošten čovek. Živeo je na trećem spratu u jednosobnom stanu sa ženom Milunkom, sinovima Darkom i Markom i ćerkom Svetlanom. Familija za ne poželeti. Jedino on što je bio dika i ponos porodice. Ovi ostali nisu bili ni za kurac.
On je jadnik po osam sati radio težak posao u fabrici da bi priuštio porodici sve što žele a posle posla je redovno išao u baštu da bi ishranio stoku od žene i dece. Taj nikad nije odbijao poziv za red. Ne, c. Samo da zaradi koji dinar.
Žena? Pff... šta je njoj para davao za dijete mogao je sebi da kupi garažu za auto. Kad joj je na lep način rekao da samo treba da probuši kašiku i da će smršati, ova debela krava je zinat njemu nabavila personalnog trenera i počela da jede onaj skuplji musli.
Sinovi kao u svakoj gde ih je dvojica, jedan mora da bude gori. Marko je bio dobar student na menadžmentu ali je studirao u Beogradu. Daj za knjige, daj za skripte, lenjire, olovke, menzu, dom, džeparac samo za osnovne potrebe... i to košta. Al, nije mu bilo žao kad mali puca sve desetke.
Darko je bio budaletina svoje vrste. Završio tamo neku srednju, zahvaljujući ocu. Privatni časovi, popravni ispit, razredni ispit, i tu je trebalo malo podmazati. Tu je krenulo već i srce da mu slabi od nervnih slomova koje je doživljavao kad mu pozvoni telefon u jutarnjim časovima. Razredna, milicija, mafija, tetkica Rafida i ostali.
Svetlana mu je nož zabila u leđa kad je pobegla u 15 godina od kuće za Ramuša ciganina. Inače, menađera firme ''Kablovi - Jagodina''. Kiselina ga je već polako izjedala.
Više čika Tadija nije bio taj čovek koga znam. Ne. Znao je nekad da se iskrade od kuće i cele noći samo da šeta. I na poslu bi bio ćutljiv. Kafane je počeo da izbegava. Kasnije su se već pojavljivali i tikovi. Na spomen herbafasta, kirkoline čaja, kolokvijuma, poker aparata, baj pas je pretio da eksplodira.
Iliti, umreti pre smrti.
Prvo koža nestaje od dranja, mišići koji su teglili atrofiraju, krv se sisa polako na slamku a džigerica i ostale iznutrice se natenane jedu. I od čoveka ostanu samo koske, koje će kasnije da smažu crvi i bube.
Ali je zato duša na slobodi...
... BAM! - odzvanjalo je u hodniku.
Definicija pisana za takmičenje Pačija Škola
Konačno! Dočekah i ja svoje odelo! Jest maleno majku mu, al uspeh se nagurati unutra. Mislio sam da će mi biti tesno ali... Nisam mogao ni da zamislim da će mi ova 42 centimetra biti taman po kroju! Posle trećeg pranja, primetio sam da se malo olabavilo. Hm... Izgleda da se širi posle svakog pranja. Možda to i nije loše. Verovatno ću i ja narasti s njim.
Prošlo je već nekoliko godina. Svakim danom spoznajem nove opcije, dodatke ali i mane. Dakle, odelo je delimično krhko. Kažem tako jer može da se popravi samo, donekle. Nadam se da ga neću previše iscepati. Ne bih da idem nag. Hladno je zimi. Osim toga, ispušta neke zvukove kad sam sa drugarima. Još više se razvuklo, a čini mi se da sam se i ja malo smanjio. Drugari mi se žale na slične probleme. Verovatno je cela serija ošla po kurcu...
Skupio sam se i smanjio samo ja! Odelo je u jednom trenutku prestalo rasti ka spolja, a ka unutra su počele rasti sitne bodljice. Verovatno od belog praha koje trpa u sebe. Sve mi je teže da ga nosim. Postalo je kruto. Često se lepi za različita odela sa dva velika ispupčenja u gornjem delu. Čujem krike duša iz tih odela. Neke od tih izmučenih glasova znao sam ranije. Ono što nam je bilo odelo sada nam je mučilište.
Odbrojavam dane. Ovde sam već dvadeset četiri godine, jedan mesec i dan peti. Ludim! Ludim sam od sebe, od usamljenosti! Nisam sreo dušu s kojom bih slovo podelio. Postale su tihe kao i ja, izmučene! Mali sam i slab, ali uspeću nekako da se izvučem odavde. Moram!
Moje potpuno prašnjavo odelo ušlo je u uređaj za povećanje brzine sa nekim, još prašnjavijim. Naglo usporenje i snažan pritisak! Osećao sam da me istiska iz sebe... Dovoljno mali, uspeo sam izaći na novonastale procepe. Pogledao sam desno! Kraj mene se nalazila još jedna duša koja se oslobodila svog mučilišta. Lagano sam joj prišao i uhvatio je za ruku. Rekao da će sada biti sve u redu i da moramo poći. Poljubila me je!
Još jedan crni vikend na putevima Srbije: dvoje mladih, pod uticajem narkotika, izgubili su živote u sudaru sa šleperom.
Definicija je napisana za takmičenje Pačija škola
Ne postoji čovek bez duše. Vremenom nečija utihne i ostane da pomalo treperi u crnilu, a nečija se potpuno stopi sa tamom i postane još crnja. Poneka ostane da blješti kao zvezda, terajući demone i užase mraka sve dok se ne spoji sa svetlošću Raja gde ostaje doveka. Niko dušu nije dobio na poklon da radi šta sa njom hoće, da je arči i rasipa na ovozemaljska blaga, već mu je pozajmljena na jedan vrlo kratak period koji se zove život, da je pametno iskoristi.
Sunce je pržilo livade dok sam ispod krošnje kruške sedeo i ljuštio njen slatki plod. Prisetih se lepih godina mira i iste takve hladovine ispred kuće gde sam zajedno sa Marijom i malim ručao u ove lepe letnje dane. Kruške su bile slađe od šećera, sočnije od prvog poljupca, njihovi sokovi su mi se slivali niz zaraslu bradu, ko zna kad poslednji put podšišanu. Ubacih perorez u džep i pođoh tamo gde sam se i uputio pre sat vremena. Bila je to hrvatska kuća, odavno napuštena. Potpuno očuvana, bez ijedne rupe od metka, niti garavog zida stajala je mirno na vrhu brega. A u njenom podrumu par buradi vina. Jedno presušilo, drugo preti da ga sustigne. Naša jedinica odavno nije videla rata. Može se reći da smo se malo olenjili i još više opustili, po ceo dan pijemo i ne razmišljamo više o pušci. Natočih dve staklene flaše od kisele vode i polako, zviždućući neku melodiju Bijelog Dugmeta spustih se niz breg do logora dok se za mnom kotrljao šljunak kojim je put bio posut. Crvene se brda od zalazećeg sunca, crvenija su od vina u flašama koje nosim, od krvi davno sahranjenih ratnih drugova.
Prođe noć, ljudi se uželeše vina, a ja slatkih kruški koje rastoše ispod kuće. Brzo nabacih pušku na leđa i dograbih ispražnjene flaše. Za čas izbih do kruške pored puta i počastih se jednom. Flaše su zveckale u torbi sa svakim mojim korakom uz strmu džadu. Kuća je čekala na moj povratak otvorenih vrata. Majku mu, sinoć sam ih zatvorio. Ili sam izludeo, Boga pitaj... Sa prvim korakom unutra osetih jak miris jeftinog duvana, vojničkog. Nešto zaigra u meni i natera me da se spustim trošnim stepenicama u podrum. A tamo, poput sitog mačka koji spava uz toplu peć, pored bureta se izvalio čovek u crnoj uniformi. Pored njega puška, zakočena. Preko lica kapa sa crveno-belim kvadratićima, zadovoljno hrče. Znoj me oblivao, osećao sam da ću se udaviti u njemu i ne smedoh da mu priđem. Da li zvati ostale? Dotad može pobeći i zvati svoje. Nečujnim, mačjim koracima priđoh i uzeh njegovu pušku. Nemačka, sa optikom. Za svakog vojnika najstrašnija, može ga odvesti u smrt brzo i iznenada, da to i ne oseti, ne pruživši mu šansu da se bori za život. Bio je dovoljan najslabiji udarac nogom u rebra da se probudi. Zbunjen i prestravljen u isto vreme, gledao je u cev moje Zastave. Očiju krvavih od vina iščekivao je olovo. Gledali smo. Ja u njega, on u cev, ko zna koliko dugo. Kao dželat stajao sam nad svojom žrtvom, čekajući da izgovori poslednje reči. Zamuckivajući i zaplićući jezikom, reče:
"Eto nas, prijatelju..."
"Nisam ja tebi prijatelj. Da li bismo bili prijatelji da si ti sa ove strane cevi?"
"Bili smo. Dosta puta. Samo što ja tebe nisam gledao tako zvjerski."
"Šta pričaš bre ti, 'oćeš da ti sad zube prospem ovim kundakom? Govno ustaško."
"Ti si onaj što voli kruške? Da. Svako popodne sjediš dole i ljuštiš ih tim perorezom u levom džepu. Znaš li ti koliko sam te samo puta drža na nišanu?! I eto te sada tu, s druge strane cjevi čekaš da me kod Gospoda pošalješ."
Gledao sam ga nemo. Kako ja mogu biti dželat nekome ko je meni sto puta bio... I uvek me ostavio u životu, iako je mogao da mi prosvira lobanju kad je hteo. Dželat kao Švaba ocu mome i hladni vetrovi Albanije dedi? Ne. Samo još jedna kukavica, teška na obaraču. Čovek, kao i mi ostali sa bar malo duše u grudima, čekao je očima uprtim u cev da svoju vrati nazad Bogu. Sa ispruženom rukom, držao ju je spreman da otvori dlan i pusti je da uzleti ka nebesima.
Vratih pušku na rame i praznih flaša se vratih u selo. Kažem nema više, presušilo bure. Više me stara kruška ne vide. Njeni sočni plodovi opadaše i ležaše u travi okupani rosom.
Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola".
Kad nekome pružiš dušu na dlanu, očekuj da će ti je taj neko i uzeti! Drugačiji ishod je glavna premija.
(Jevanđelje po Skroz O'tkačenu)
Duša je imaginarni organ čijim povećanjem moduo čoveka, poznat i kao apsolutna vrednost, raste.
Prema predanju, Marko Kraljević je važio za jednog od najviših i najjačih ljudi svoga doba, prema istorijskim podacima, bio je visok oko metar i po!
U poslednjih 150 godina se prosečna visina čoveka povećala za oko 11 centimetara. Šta se za to vreme dešavalo sa dušom?
Navodno je izmereno da ljudska duša teži 21 gram, ili 20,99, za one kojima je ovakav pristup bliži. To je otprilike kao jedan i po testis. Poređenje mi ima smisla jer sam uvek poštovao predstavnike ljudske vrste koji imaju i jedno i drugo. Pod ovim "drugo" podrazumevam oba.
Merenje je novijeg datuma, nema podataka o merama duše kroz istoriju, sem legende o širini one slovenske.
Nema ni dokaza da duša spada u standardnu opremu savremenog čoveka. Pre bi se moglo tvrditi suprotno.
Retki vlasnici su, ubeđen sam, u nedoumici kako sačuvati svoju i kako se ophoditi prema tuđoj. Ako ima opnu, ne vidi se njena lepota, ako nema, previše je osetljiva. Kompromisi je stežu, deformišu.
I znaš šta? Ne bih delio ovaj komadić što mi je ostao. Nedeljiv je, kao kvant! Ako nemaš, biće ti malo, ako imaš, ovo koliko mogu da dam neće ti značiti.
Nemoj mi aplaudirati. Možda je moja duša baš na tvom dlanu, možeš da je ubiješ!
Za one sa jačim želucem
Posmatram ove naše paćenike od fudbalera, duša im je u nosu. Rastaju se s njom tako što je jednostavno izduvaju na teren.
Jeste, sline su!
"Definicija" je napisana za takmičenje "Pačija skola".
