Život prolazi pored njega. Ponekad zastane, baci pogled, i kada vidi bezličnu, bezidejnu promaju u ljudskom obliku pobegne glavom bez obzira, sve dok se sledeći put ponovo ne zajebe i zastane.
Večito u tuđoj senci, sa nametnutim, prilagođenim, a ne izgrađenim stavom, korača kroz život plašeći se svake sitnice koja bi mogla da uskomeša njegovu decenijsku životnu rutinu, koja nije pomerana još otkad je pre deset godina izašao sa posla kako bi otišao na sahranu majci koju nije posetio nekoliko godina.
Ne ističući se, bez želje za napredovanjem u bilo kom vidu, oduvek predstavlja nekog preko čijih leđa besramni likovi dobijaju unapređenja i povišice. Zavidi im, ali ne govori. Smeta mu, ali se ne buni. Za mišljenje ga niko ne pita, jer je njegovo mišljenje nebitno. U situacijama kad jeste bitno, niko nema nameru da posluša. Deca ga ne jebu dva posto, ženu on ne jebe dva posto, ne pitan za mišljenje ili savet, nadglasan i obespravljen u sopstvenoj kući, predstavlja nekog kome će zadnja biti na samrti.
Izvikan, često osramoćen, potlačen i nebitan, životari čekajući sudnji dan, utehu tražeći u jeftinoj brlji, sa potajnom nadom da će jednog dana uzeti stvari u svoje ruke, suprotstaviti se svima i postati glavni glumac u svom životu.
